КОЛИКО МАЛО ТРЕБА

Мало само треба: променимо неке речи или фразе у (нашем) говорном језику (наше) свакодневице и променићемо прилично свој свет... Или: вратимо у наш вокабулар оне (и знатно и значајно боље!) речи које нам је истиснула оводанашња језичка поразна празноречица, или ненијансирајућа „речитост“, или естрадни епитети који служе превасходно за насилно и пренаглашено и иритантно улепшавање наше стварности...

Мало само треба: А, колико је то мало...?

Мало само треба: вратимо се речима које нас лакше повезују, тешње зближавају, буде емпатију, подстичу на солидарност, откривају у нама добронамерност, враћају (само)поштовање, истичу разумевање, поједностављују комуникацију, више нам отварају душу, враћају нас из зоне отуђености...

Мало само треба: промислимо о неумећу разног договарања која се односе на најобичније ствари; о немуштости прецизног одабира правих речи примерених датом тренутку; о скучености избора речи и фраза које су многима избледеле у „личном тефтеру“...

Мало само треба, да се боље разумемо „на први поглед“. Али, најчешћа препрека је или недостатак речи или недовољно добар избор како да нешто напишемо, било на парчету папира, у СМС поруци, на „четовању“, путем „месинџера“...

Мало само треба, да се смањи нарасла „инвалидност“ језика, која се препознаје у замуцкивању, понављању одређених речи („дуплим“ изговарањем) и „типичним“ поштапалицама; а углавном све проузроковано позамашном интелектуалном лењошћу...

...Шта ти је интуиција, нисам размишљао о томе да је управо 13. новембар – Светски дан љубазности (од 1998, видех тек по окончању овог текста!); и посветићу му овај вешто укомпонован пасус... Није љубазност важна само зарад „улепшавања дана себи и другима“, како се често истиче. Није толико важно ни што је „љубазност бесплатна“ а враћа осмех на лице. Није ни загрљај само рукама и телом, већ и лепшом речју, реченицом, фразом. Није ни пресудно што речи: Хвала! Браво! Изволите! Извините!..., у свакодневној комуникацији праве значајну разлику између – доброг и лошег... Сигурно је, љубазности нам треба знатно више...

Значајно је то, видећете већ у следећем пасусу овог блог текста. Јер, мада оно што ћу вам сада кратко испричати нисам лично видео ни чуо нити доживео, већ сам задржао пажњу на једном неколикоминутном „едукативном“ видеу, избацило ми на Фејсбуку, и претпостављам да вам је можда промакло, а изгледало је, бар мени, довољно занимљиво и веома поучно.

Наиме, један просјак, старији човек, седео је на улици на испресавијаном ћебету, на картону, испред њега наставак тог истог картона, а поред напис: „Ја сам слеп, молим вас помозите!“ Пролазили су људи и понеки новчић бацали на картон испред, док је слеп човек напипавајући налазио бачене му кованице и убацивао у конзерву средње величине...

Онда, пролази дама, зауставља се тик испред просијака, узима картон с написом и фломастером исписује нешто на полеђини и враћа тај картон на исто место. Слепи човек, истовремено, с обе руке  додирује јој лаковане ципеле, лепе штикле, и нимало му није баш јасно...?!

Након тога сви пролазници остављају сав свој ситниш, тако да слепи човек једва успева да покупи и стави у конзерву... Наилази нешто касније иста она дама, поново, слепи човек препознајући одјеке њених корака, на каменитом плочнику пространог градског трга, чим се зауставила испред, на истом оном месту, поново обема рукама, врховима прстију, дотиче ципеле, да се сасвим увери да је то иста она необична особа, и питајући је, отприлике: „Шта се то дешава?“, јер очевидно да је „промена“ велика, тајанствена дама му само кратко прошапута да је порука написа иста али само написана другим речима: „Данас је диван дан, али ја не могу то да видим!“...

Захвалио јој је, и задовољно махнуо руком у правцу њених прелепих одлазећих корака, које такође није могао да види, али сигурно их је дубоко у себи – душом – осећао, као нешто најлепше што му се десило уопште... А ви, драги блог читаоци, закључите и сами: шта је слично а шта различито између „дана љубазности“ и начина наше свакодневне комуникације; и да ли нам мало само треба, и колико је то – мало?!

*

Вероватно ће следећи блог насов, овде, за неколико дана, бити: КОЛИКО МНОГО ТРЕБА, и та прича неће бити баш у директној вези с овим блог текстом, али биће исто прожет – очима и душом...