КУМОВА МЕШАЛИЦА „НОВА“

Знам да мој кум Зоки не би правио питање од тога, али ја сам баш уживао док сам чистио, шмирглао, куцкао наслаге, отклањао рђу, одмашћивао замашћене делове, наносио основну заштитну фарбу, офарбао завршном жутом окер бојом; баш као кад је била нова... Реч је о мешалици за бетон која се налазила код мене, у мојој кући, на позајмицу, како пре десетак година, кад ми ју је давао да се послужим, кум рече: „Све док ти буде требало, носи је куме!“. Обојица смо тад мислили да ће то краће потрајати, али потрајало је. Јер кућа се дуго и полако подизала, реновирала, адаптирала, бетонирала, малтерисала... Знам, да много тога нема везе; јер било је – куму од кума.

Сада, кад сам завршио све послове који су се односили на мешалицу и дошло време да је лепо вратим куму – исправну, уследио је детаљан преглед: заменио сам зупчаник, каиш, ручку... Довео је у потпуно исправно стање; али најмање што сам могао да урадим „нематеријално“ јесте да му је вратим чисту и офарбану, како и доликује када је о односима с кумом реч. Да је офарбам, сам сам тако желео, као додатни знак нормалне захвалности – куму Зокију, и као израз неизмерног поштовања.

Док сам чистио мешалицу, гланцао, лицкао, промицале су разне мисли мојим можданим вијугама: „Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили! Уживајте у животу кад сте већ имали среће да се родите! Тако сте случајно и лако дошли до живота а толико сте му пронашли мана! Ко уме да се радује – има чему да се радује! А ко уме да пати – често пати и без разлога!“... Трајало је то, с мешалицом, скоро три дана.

Која је разлика и да сам вратио куму неочишћену и „скршену“ мешалицу за бетон. Он не би правио питање од тога, али „кум је кум“, „кум није дугме“... Онда ми пролете мислима: „Живите и уживајте кад већ нико не прави питање од тога!“... Не знам зашто баш то, али ово и оно што следи све су или цитати или парафразе које „позајмљујем“ на тренутак, толико колико и мисли трају, од Душка Радовића. Видим, чине то и други, ових дана, увек с разлогом.

Затим, као да ми допире до мисли и Душков шапат: „Срам вас било! Стварно сте глупи и незахвални. Немојте ми само причати о томе – шта сте све заслужили а нисте добили. Јер ћу вам ја лако пронаћи – шта сте све добили а нисте заслужили!“... Опет сам се усредсредио на гланцање спољашњости мешалице, а помало завирујем и унутар казана и куцкам она два пропелера што муљају бетон или малтер.

Потом, чујем из неке потмуле даљине, или дубине, као да неко гребе челичном четком по казану мешалице, наравно, опет Душко Радовић, нешто као наљућен: „Ако вас новац опседа, ако патите због тога што нисте богати, израчунајте и сами: колико милиона долара вреди само једно ваше око!“... Могао сам, размишљам док бришем зној са чела, неком момку да платим да све то уради, али уживао сам да мешалицу уредим лично својим рукама, знојем, вољом... Васпитаван сам тако. Уосталом, кум ју је мени лично дао, без премишљања, па је ред да му је ја лично и вратим.

Ау, колико се само накупило и скорило наслага на свим деловима мешалице, и рђе, за више од деценију колико је код мене била. Нисам увек истрајавао да, њене мање и веће површине, одмах очистим до сржи. Куму није мешалица била тада тренутно потребна, налазила се у једној шупи поред куће прекривена свим и свачим, па ми је рекао да је носим и користим колико год ми буде потребно; чак је на томе и инсистирао видевши да се колебам и снебивам... Додуше, било је пауза и по годину-две да је нисам користио, али била ми је од велике користи...

Куме, ево ме долазим, враћам ти мешалицу,
у "исправном стању"! ... Може кафа!

Искуство, сад знам, кад планирам веће радове, најбоље је на почетку купити све што је потребно, јер док донесеш и однесеш и платиш транспорт, или док изнајмиш па плаћаш дневно, или док ти извођач радова сваки пут урачуна у цену ако доноси своју... А кад све завршиш можеш је или продати као половну или некоме поклонити и учинити добро дело. Исплати она увек саму себе. Па, још и одговорност да се нешто позајмљено не поквари или оштети... Али, све то не важи ако мешалицу позајмиш од кума; он не прави никакво питање!

Овако, куму Зокију – велико хвала! Знам, кад је њему пар пута затребала мешалица за радове у његовој викендици, изрекао ми се случајно једнапут, он је позајмљивао од комшија... И колико год да није мени замерао, није ни помишљао да се нешто наљути, а било му је отежано... Па, како онда да не учиним „кумовски“ гест и да не очистим и примерим мешалицу за враћање. Нека он и одмахне руком: „Није требало, куме!“, али кум је кум, и то треба у свему поштовати.

Какав је то само био кумовски загрљај, кад је мој кум Зоки угледао очишћену и офарбану мешалицу – као нова – њему драгу јер с њом је сопствену викенд кућу, и све остало око куће, саградио...?! Па, нека неко само каже да кумови немају – емоције! Оне праве кумовске...