БОЈАТИ ИЛИ ВОЛЕТИ

„Сигурнији је бити онај кога се боје него онај кога се воли.“ – рекао је Николо Макијавели (1469-1527), политички философ ренесансе, на прелазу између 15. и 16. века, у Фиренци. Али, зар вам се не чини да и данас постоје основи да се, и те како, та његова мисао помиње; и не само помиње, већ да се „смрзнеш“ кад год покушаш да је ставиш у контекст наше данашње свакодневице. Било да се односи на науку, струку, културу, уметност, политику, генијалност..., или на успех, младост, развој, креацију, памет, елоквенцију, писменост, таленат, инвентивност, интелигенцију...

Николо Макијавели

Подсетимо се само: Макијавели је познат и као аутор реченице: „Циљ оправдава сва средства“, мада се она тако формулисана не налази ни у једном његовом делу. Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ што је мугуће више увећа. При томе владар мора бити изван обичајних моралних кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака. Све што увећава моћ и власт јесте исправно примењивати... Нажалост, лако је препознатљиво – фраза за сва времена!

Идемо даље, и лагано разглабамо, многочим изазвани... А он је о томе, очигледно с разлогом, „мозгао“ још пре пола миленијума. Иако се неки Макијавелијеви савети могу сматрати бескрупулозним, сам Макијавели још пре пет векова упозорава да реално не треба мешати са идеалним. Данас бисмо могли рећи: стварно са виртуелним или „паралелним“. Обрни окрени, механизми су исти.

У свом најпознатијем делу, Владаоцу, он пише: „Ту се сад поставља питање: да ли је боље да те људи љубе или да те се боје. Одговор је, да би најбоље било и једно и друго; но како је то двоје тешко саставити, много је сигурније, да те се људи боје, неголи да те љубе, ако већ обоје не можеш постићи. Јер о људима се уопштено може казати: незахвални су, непоуздани, притворни, избегавају опасности и похлепни су за добитком; док им добро чиниш, твоји су, нуде ти своју крв, иметак, жене и децу, како сам већ казао, кад је потреба далеко; но кад се невоља примакне, окрећу се. Пропада владар, који се посве ослонио на њихове речи, па се није ни на шта припремио; јер пријатељства, које се добијају за плату, а не величином и племенитошћу духа, купују се, а не поседују, па се у право време не могу употребити. Осим тога, људи се мање устручавају да увреде некога, који жели да га љубе, него ли некога, који им улива страх; јер љубав се подржава везом захвалности, само што људи, будући да су опаки, ту везу раскидају, кад год им је то од користи; страх се пак подржава непрестаном претњом казне.“ (Није згорег ни прочитати ово двапут!)

Макијавелијево најпознатије дело, Владалац (Il Principe), је књига намењена да буде приручник за владаре. Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да „циљ одређује средство“, што се сматра раним примером реалполитике. Уобичајена је погрешка да се каже да циљ оправдава средство, што Макијавели ни у једном свом спису није написао. Макијавели је први мислилац који је уочио да политика не подлеже етичким принципима, јер оправдати нешто значи то учинити етички исправним... Размишљам (значи, постојим!), остаје нам да се дубоко замислимо: колико је оно још тада дефинисано и написано сасвим препознатљиво и данас?!

Сви смо (пре свега, мислећи и читајући људи) чули за израз: макијавелизам или макијавелисти... Израз макијавелистички данас описује уско, само..интересно понашање, и води многим неправилним схватањима Макијавелијеве философије... Али, зато, врло добро одражава наше нарави и начин овосветског живљења уопште... Да није то препознатљиво(?) и у данашњим веома честим фразама које у себи носе разарање, кочење, сујету, наметање, надменост, злонамерност, недодирљивост, страхопоштовање, осорност... (поређано насумице!)... Или, још „сликовитије“: „убацивати клипове у точкове“, „пустити низ воду“, „пустити низ реку“, „ударати ниско“, „(с)ломити кичму“, „укинути...“, „уклонити...“, „завлачити...“, „неутралисати...“, „стопирати...“, „прескакати...“, „омаловажити...“, „завладати...“... А, управо, ових дана, сведоци смо до чега све то (до)води(!) и које су последице...?!

Ваш блогер воли да вози и промишља - док пада киша...

Током свог педесетосмогодишњег живота, Николо је као државни званичник путовао у дипломатске мисије у различите ондашње европске дворове у Француској, Немачкој, по осталим италијанским градовима-државама... Не бих даље ширио занимљиву, а врло савремено важећу, причу о њему. Ако сте се баш заинтересовали за Макијавелија, изгуглајте Енциклопедију или Википедију, најлакше вам је... Уосталом то сам и сам чинио у претходном делу текста – нешто сам цитирао, понешто парафразирао, помало препричавао, донекле и промишљао... Не брините, оставио сам сасвим довољно простора и вама – да својим закључцима допуните ову тек отшкринуту причу. Верујем да вам неће бити нарочито тешко, већ нарочито изазовно!

*

Могући данашњи одјеци: „Покорни смо из страха, а послушни из љубави“, казао је ових дана Владета Јеротић, на једном веома посећеном предавању, у Кући Ђуре Јакшића, на београдској Скадарлији... Често се запитамо, најчешће онако у себи: Како се борити против страха? А, забележено је да „савршена љубав истерује сваки страх“. Али, да ли она (савршена љубав) постоји? Хмм... Или је, можда, довољно бар знати да нам највише „...искрена љубав помаже против страха...“. ~ И ту постоји наметнута дилема: бојати се или искрено волети?! ~А шта је тек, питам се, са одувек веома опасним страхом од – самог себе!?