МОЈЕ У ТРЕНУ

ПРЕ*РЕЧИ

Седиш, и нападне те бујица речи.

Записујеш, и осветли те поезија.

Ходаш, и песма ти већ у мислима.

Чудно, необично, само у тренутку.

* * *

ПОРАЂАМ РЕЧИ

Порађам речи

не знам

шта ће се из њих родити.

Ређам речи

не знам

докле се могу ређати.

Пишем речи

не знам

колико ћу их исписати.

Цртам речима

не знам

колики ће цртеж бити.

Бирам речи

не знам

колико их вреди бирати.

Римујем речи

не знам

докле ће риме трајати.

Лете речи

не знам

колико дуго могу летети.

Читам речи

не знам

колико их својим могу сматрати.

Сабирам речи

не знам

када ће им низ престати!

*

(Д. П, као у трену кад укључиш светло;

Земун, 9. октобар 2015)

*  *  *

ПОСЛЕ*РЕЧИ

Кад немају речи више куд,

долете баш у наручје мени,

дато ми је да их видим свуд,

поезија је ту, да – оплемени.