ДАВОРИН У СЕЋАЊИМА

Једна фотографија из 1975. године. Веома драга фотографија. Настала спонтано; увек неко има фото-апарат и тренутак бива овековечен. Тај неко сам овог пута био ја. Било је лето, на Јадранском мору: Башке воде, Башко поље, Купари..., само неки од омиљених делова тамошње обале. Незаборавно. И чисто море, и довољно сунца, и уживање на песку, и вечерња забава уз музику „наше младости“...

Даворин Поповић, кошаркаш Здравко Чечур
и моја маленкост (десно)
- део екипе у "малом фудбалу на плажи"
(Башке воде, лето на мору 1975)

Посебна вредност избледеле фотографије која је управо пред вама, немерљиво, био је Даворин Поповић. Довољно је рећи и само његово име – Даворин. Можемо додати и још само једну реч: „Индекси“... И није више неопходно трошити речи, јер о њему требало би да сви све знају. Не могу ни да замислим да неко није, и тада и касније и сада, Даворина сматрао бар – непоновљивим, препознатљивим, несвакидашњим... И његов глас, и речи његових песама, и његова смерна појава, и његова позитивна енергија која је свима чудесно пријала...

Ово је један снимак који је „изронио“ из неких мојих кутија са старим сачуваним фотографијама, како то обично и бива, начињен старим малим апаратом („Altix“), којег ми је отац купио још док сам похађао основну школу, за „одличан успех“... Ових дана сви се сећају Даворина. Помиње се с поштовањем његов рођендан – седамдесети (рођен 23. септембра 1946). Заправо толико би година имао данас, да је жив (преминуо је 2001). А на фотографији коју гледате тек се ближио тридесетој. Даворин је заправо увек жив, у нашим најлепшим сећањима.

Једна фотка – једна блог прича; уместо хиљада и хиљада речи. Више него један живот. Музика и стихови Даворових песама, и „Индекса“, обележили су нашу младост. Било је и других певача, музичара, песама и музичких остварења „за сва времена“, али сада су наша сећања усмерена ка Даворину, јер ових дана (да је жив) ушао би у седамдесету годину. Наравно, постоји и субјективан разлог – моја маленкост се налази на фотографији, па ми је стога и толико дража...

Те 1975. године, летовали смо уз звуке песама „Индекса“, од заласка сунца све до дубоко у ноћ; све док не бисмо сви пошли на неколико часова спавања; у великом кампу под шаторима, у изнајмљеним собама, или на плажи поред мора... Сви смо били пресрећни и задовољни. Било нам је лепо за цео наш живот. Ко није тако нешто доживео, тешко му је и објаснити. А тек што смо се заљубљивали; остаје вам само да нам верујете. Стварно!

Свако пре подне, још док сунчани зраци бију под мањим углом, играли смо фудбал на мале голиће, голиће од по две папуче забодене у песак. Или на песку или на каменитом доку који се протеже у море. Даворин је био прави заљубљеник играња фудбалском лоптом на плажи. Жонглер. Уживали су да га гледају, исто колико је и он сам уживао док игра. Кад се умори, на тренутак би сео поред некога на пространој пешчаној плажи и кратко срдачно поразговарао. Постајао би брат, син, зет, отац, унук, другар... Неописиво је колико су га сви волели и поштовали. Искрено. Можда је само једна пешчана плажа на свету могла де се пореди овом „нашом“, она чувена фудбалска бразилска – Ко..па..ка..бана, али та је „нешто сасвим друго“.

Могло би се још много о Даворину присећати. И има се доста доста тога. Но, није нам циљ да ову блог причу ширимо у недоглед. Довољно је и само оволико парче личног сећања. Остављам вам више времена да гледате фотографију, мени толико драгу. Било је око нас на стотине и хиљаде купача; и на самој овој фотографији било је још подоста драгих особа које су у сваком тренутку окруживале Даворина. Кажем: у сваком тренутку, јер и ово је само један кратак тренутак, фото забележен. Успомену на тај тренутак улепшава ми сазнање да сам бар на малом фудбалу био „део екипе“.

Ред је и да још мало појасним фотографију, да поменем да је између Даворина и моје маленкости, једва стао у кадар прослављени кошаркаш КК „Босне“ (Сарајево) Здравко Чечур, двометраш, раја, другар... Кад падне вече, кад почне корзо, кад сви изађу у шетњу..., знали смо да се нашалимо упадицом: „Да се нађемо у осам код Чечура!“, јер где год да си прво што опазиш јесте Здравкова глава како се издиже изнад свих шетача, и гргурава дуга коса, и упадљиви бркови, и шмекерски осмех...

А, ја, тада, питомац Војне академије, преда мном живот, пуним плућима, снажним једрима, преплануо препуштен чарима мора..., у лето 1975. Не може оно лепо и безбрижно време да се пореди с овим стресним данашњим, знам да не вреди ни да покушавам да то објашњавам... Ко о томе може боље да вам „придикује“ од неког попут мене(?), након проживљене временске дистанце, од тада, од – пуне четири деценије. Немерљиво...!