Ко год има неко „сокоћало“ – компјутер, лаптоп, паметан телефон,
таблет... – има и могућност да слободно
прошири свој осмишљен
„интиман простор живљења“ макар се то односило претежно на
друштвене мреже. А, и то је, ипак, добитак значајно ширег простора,
од оног који ти је већ додељен (ако уопште јесте?!). Још, ставиш
слушке на ушке и „изолујеш“ се, бар неко време, колико је могуће.
Тако привидно можеш себи да приуштиш бар виртуелан „нужан
простор“, сам формирајући природу и обим сопствене нужности,
чинећи себе (а истовремено и друге од себе!) мање додирљивим,
бар од реалног стресног окружења. Наравно, под условом да умеш
да изабереш позитивне и корисне садржаје на друштвеним мрежама,
а не штетне ноторне перфидне глупости које би те могле додатно
сабити чак до самог дна – у „нужан кутак“.
Не бих овде да куцкам надугачко и нашироко о све већој потреби и
важности постојања сопственог „нужног простора“ (превасходно
мислим на имајући физички простор), већ само онолико колико је
неопходно да назначим потребу и проблем – „нужног животног
простора“ – и тек док се разумемо,
или док не спонтано побудим
размишљања у том правцу, о тој теми. Не бих да будем исцрпан.
Јер, очекујем и понеки ваш коментар, корисну допуну!
Моја промишљања о „личном нужном простору“, најпре је потакло
сазнање да многим особама треба заиста одредити нужан смештај,
из разних разлога – правних, социјалних, менталних, хигијенских,
реметилачких, здравствених... – било да је реч да би одређене
угрожене особе требало заштитити од других (угрозивача), или обрнуто.
У сваком случају: заштитити једне од других; а да у основи буде
обезбеђена иоле достојанственост свачијег живљења. На помен појма
„нужан смештај (простор)“ навикли смо да помислимо углавном када је
реч о правној, оставинској, наследној свери односа... али, намеће се и
потреба да се сваком омогући да има свој „нужан простор“ у стану, кући,
кафани, на радном месту... Не треба то да буде потпуно одељен и
изолован простор, али да се појединац бар може осећати „заштићеним“.
Питате се од чега, ево, на пример, поменућу без посебног ређања и
рангирања, насумично. Лакше ми је да све „стрпам“ у један пасус:
Данас је време разних узнемиравања. Да останемо само у оквиру
породице, укућана, родбине... Једни гледају тв..серије, док их се
други згражавају. Једнима су неке те..ве емисије опуштање, а
другима тортура. Једни не гасе те..ве по цео дан (и ноћ!) и не
утишавају га, а другима је то смарање и атак на ментални склоп
и атмосверу у кући. Једни воде бесомучне телефонске разговоре
(причај..причај..причај...!), док друге то деконцентрише и иритира,
поготово ако они који причају чине то „из петних гласних жила“.
Једни остављају папуче и ципеле на сред просторије, док се други
о њих споплићу. Једни имају потребу да осталима препричавају
све информације што су управо чули на електронским медијима
или прочитали у писаним, док друге то не занима, напротив...
(*Језичка примедба на мој рачун: избегавам
формулацију „једни“
јер то би било као: један у множини, али важно да то знам, а ви
не бисте ни приметили да нисам сада то рекао! Мало
се учимо.)
Нисмо више сви подједнако толерантни на оно што нас окружује,
било у оквиру свакодневице или на ономе што нас спопада из
медија... Нисмо више ни толико обзирни и увиђавни. Доста има
бахатог, охолог, себичног, насилног, узнемиравајућег (мобинг!)...,
у понашању. Поштовање је већ одавно заборављена категорија,
а једна од дефиниција каже једноставно: „поштовање је (и) друге
сачувати од себе“.
Уочили сте, није било потребно да помињем и: кухињу, тоалет,
купатило, терасу, ходник, лифт, саобраћај..., где такође „свако
води своју политику“... Останимо у оквиру свог непосредног
окружења, колико год нам оно било – драго и блиско!
Увек, кад о овој теми п(р)омислим, сетим се мог „лаконског“
одговора упућеног групи колега који су ме деведесет и девете,
на истеку прошлог миленијума, након нато..ракетирања,
позвали из једне од њихових канцеларија, док су ћаскали уз кафу,
питањем: „Шта је у данашње време најважније...?“. Одмах сам им
одговорио: „Најважније је сачувати свој ментални склоп (или
здравље)!“. Имам утисак да то време још траје, као што му је и
деценијама и вековима непрекидно претходило.
Одобравање са друге стране телефонске жице одисало је дубоким
ћутањем и забринутошћу мојих млађих новинарских колега... Да..да,
сачувати ментални склоп!! И данас, кад се сретнемо, они разговор
прво започињу речима: „Да ли се сећаш шта си нам онда рекао...,
био си у праву...!“... Ментално здравље, па све остало...!
*Фото: (1) Мој пас Бањо и његов другар... (2) Селфи на клупи у ВрБањи...
