Странице

петак, 25. август 2017.

„НУЖАН ПРОСТОР“ СВАКОМ
















Ко год има неко „сокоћало“ – компјутер, лаптоп, паметан телефон,
таблет... –  има и могућност да слободно прошири свој осмишљен
„интиман простор живљења“ макар се то односило претежно на
друштвене мреже. А, и то је, ипак, добитак значајно ширег простора,
од оног који ти је већ додељен (ако уопште јесте?!). Још, ставиш
слушке на ушке и „изолујеш“ се, бар неко време, колико је могуће.
Тако привидно можеш себи да приуштиш бар виртуелан „нужан
простор“, сам формирајући природу и обим сопствене нужности,
чинећи себе (а истовремено и друге од себе!) мање додирљивим,
бар од реалног стресног окружења. Наравно, под условом да умеш
да изабереш позитивне и корисне садржаје на друштвеним мрежама,
а не штетне ноторне перфидне глупости које би те могле додатно
сабити чак до самог дна – у „нужан кутак“.
Не бих овде да куцкам надугачко и нашироко о све већој потреби и
важности постојања сопственог „нужног простора“ (превасходно
мислим на имајући физички простор), већ само онолико колико је
неопходно да назначим потребу и проблем – „нужног животног
простора“ –  и тек док се разумемо, или док не спонтано побудим
размишљања у том правцу, о тој теми. Не бих да будем исцрпан.
Јер, очекујем и понеки ваш коментар, корисну допуну!
Моја промишљања о „личном нужном простору“, најпре је потакло
сазнање да многим особама треба заиста одредити нужан смештај,
из разних разлога – правних, социјалних, менталних, хигијенских,
реметилачких, здравствених... – било да је реч да би одређене
угрожене особе требало заштитити од других (угрозивача), или обрнуто.
У сваком случају: заштитити једне од других; а да у основи буде
обезбеђена иоле достојанственост свачијег живљења. На помен појма
„нужан смештај (простор)“ навикли смо да помислимо углавном када је
реч о правној, оставинској, наследној свери односа... али, намеће се и
потреба да се сваком омогући да има свој „нужан простор“ у стану, кући,
кафани, на радном месту... Не треба то да буде потпуно одељен и
изолован простор, али да се појединац бар може осећати „заштићеним“.
Питате се од чега, ево, на пример, поменућу без посебног ређања и
рангирања, насумично. Лакше ми је да све „стрпам“ у један пасус:
Данас је време разних узнемиравања. Да останемо само у оквиру
породице, укућана, родбине... Једни гледају тв..серије, док их се
други згражавају. Једнима су неке те..ве емисије опуштање, а
другима тортура. Једни не гасе те..ве по цео дан (и ноћ!) и не
утишавају га, а другима је то смарање и атак на ментални склоп
и атмосверу у кући. Једни воде бесомучне телефонске разговоре
(причај..причај..причај...!), док друге то деконцентрише и иритира,
поготово ако они који причају чине то „из петних гласних жила“.
Једни остављају папуче и ципеле на сред просторије, док се други
о њих споплићу. Једни имају потребу да осталима препричавају
све информације што су управо чули на електронским медијима
или прочитали у писаним, док друге то не занима, напротив...
(*Језичка примедба на мој рачун: избегавам формулацију једни
јер то би било као: један у множини, али важно да то знам, а ви
не бисте ни приметили да нисам сада то рекао! Мало се учимо.)
Нисмо више сви подједнако толерантни на оно што нас окружује,
било у оквиру свакодневице или на ономе што нас спопада из
медија... Нисмо више ни толико обзирни и увиђавни. Доста има
бахатог, охолог, себичног, насилног, узнемиравајућег (мобинг!)...,
у понашању. Поштовање је већ одавно заборављена категорија,
а једна од дефиниција каже једноставно: „поштовање је (и) друге
сачувати од себе“.
Уочили сте, није било потребно да помињем и: кухињу, тоалет,
купатило, терасу, ходник, лифт, саобраћај..., где такође „свако
води своју политику“... Останимо у оквиру свог непосредног
окружења, колико год нам оно било – драго и блиско!
Увек, кад о овој теми п(р)омислим, сетим се мог „лаконског“
одговора упућеног групи колега који су ме деведесет и девете,
на истеку прошлог миленијума, након нато..ракетирања,
позвали из једне од њихових канцеларија, док су ћаскали уз кафу,
питањем: „Шта је у данашње време најважније...?“. Одмах сам им
одговорио: „Најважније је сачувати свој ментални склоп (или
здравље)!“. Имам утисак да то време још траје, као што му је и
деценијама и вековима непрекидно претходило.
Одобравање са друге стране телефонске жице одисало је дубоким
ћутањем и забринутошћу мојих млађих новинарских  колега... Да..да,
сачувати ментални склоп!! И данас, кад се сретнемо, они разговор
прво започињу речима: „Да ли се сећаш шта си нам онда рекао...,
био си у праву...!“... Ментално здравље, па све остало...!

















   *Фото: (1) Мој пас Бањо и његов другар... (2) Селфи на клупи у ВрБањи...

понедељак, 17. јул 2017.

ЧАРОЛИЈЕ ЈУЛСКИХ ОБЛАКА


Камером забележено у току једног минута, 16. јула,
на све четири стране света. Мало после поднева.
Над подножјем Фрушке горе. Комешање облака.
Непоновљиво! Утркивали су се који ће лепше
заклонити сунце. У позадини чисто плаво небо.
Ружа ћарлијања ветрића над тлом. Више пиркање.
Изненада, краткотрајне кишне капи. Прошарале само.
А, у том тренутку на делу неба – дуга. Задржала се
једва неколико минута; тек за неколико снимака.

*(Фото блог запис, четрнаест фотографија: Д. П.)




























































































































































































































* То је оно: кад си испод дуге...!


недеља, 18. јун 2017.

МОЈЕ О ЛАГАНОМ

















ПРЕ*ПЕСМЕ
Пробајте да напишете песму, слободно.
Поиграјте се римовањем бираних речи.
Сместите своје мисли у стихове удобно.
Немојте да вас ваша неодлучност спречи.


*  *  *
ПЕСМА ЈЕ ЛАГАНА...

Није потребно
објашњавати – песму;
као ни виц.
Јер, песма је песма;
а, виц је виц.
Или – није!?
(Толико о вицу, тек.)
Певајмо сад о песми,
о песми лаганој...
И, мало о песнику.
Ко буде разумео, схватиће.
А, ко не буде разумео,
нека прочита више пута.
Песнику је дат
дар слагања речи.
И лепота, и необичност
разноврсности израза.
Да кад год пожели
пређе на риме,
кад душу нам
намерава да лечи.
Не може тад нико
да га у томе спречи.
Не може песник
да испева песму
баш сваког дана.
Нити може баш
сваку такнуту душу
да потпуно излечи.
Песма бар једанпут
прочитана, више је лек
у тело трајно утиснута,
налази сама свој пут.
Песма је једноставна
и веома сложена,
у исто време,
она је често и лагана.
Увек је другачија,
и разне су јој теме.
Осећањима је
обложена вишеслојно,
често недоречена.
Када бих сада
почео да ређам
само појмове неме,
наставили бисте
с речима небројно,
јер сви имате својих
одабраних речи листе,
за наставак ове песме,
сасвим довољно.
Пробајте, напишите је
лагано и слободно,
јер, песма је песма,
и није потребно –
објашњавати је;
верујте да она јесте,
не реците да она није.


*  *  *
(Д. П, 17-18. јун 2017, Земун; песма једноставна, лагана...)
   **Фото: (1) Плаветнило небеских облака... и (2) рођендански селфи...
















ПОСЛЕ*ПЕСМЕ
Написали сте ипак своју необичну песму.
Песма је песма, не треба је објашњавати.
Имате и ви сад своју малу песничку чесму.
Свако речи може – одузимати и додавати.


недеља, 11. јун 2017.

МОЈЕ ОД РАЗУМА

















ПРЕ*РАЗУМА
Разум и срце често доносе патњу.
Срце и разум некад и душу муте.
Чак могу да идилу творе у слутњу.
Кад би бар мало могли – да ћуте!



*  *  *

ШАПАТ РАЗУМА

Кад разум грли срце чврсто
а другом руком га милује,
прст му на усне прислони,
све се наједанпут смирује,
погледи као у грање густо
раме уз раме се ослони –
оно тад само слуша и ћути,
шапат разума и срце мути!

Кад речи разума тихо говоре
срце би да разум додирује,
а очи поскакују доле и горе,
срце не успева да смирује
захуктале дамаре животне,
ненормално све постаје –
погледаш тупо ноћи у очи,
кажеш јој: ниси нормална!

Кад разум више не помаже,
и срце равнодушно постане,
губи се свака нит и јасноћа,
тешко се праве речи траже,
обзир једноставно нестане,
срце разуму тада одмаже –
између ноћи и љубави само
реченица: ти ниси нормална!

Кад срце има жељу велику,
и искрено је разуму објасни,
шапне му своју „малу тајну“,
и нада се да мисао не касни,
осећа да имају праву прилику,
за успомену им постојану –
сви возови да на трен застану,
и да их усмере у исту страну!


*  *  *
(Д. П, 30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)
     **Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш блог песник...















ПОСЛЕ*РАЗУМА
После разума, срце може само да шета.
Не вреди тражити ни узроке ни начине.
Корист је никаква, а само настаје штета.
Лепе емоције се претварају у сплачине...