МОЈЕ ОД РАЗУМА

ПРЕ*РАЗУМА

Разум и срце често доносе патњу.

Срце и разум некад и душу муте.

Чак могу да идилу творе у слутњу.

Кад би бар мало могли – да ћуте!

*  *  *

ШАПАТ РАЗУМА

Кад разум грли срце чврсто

а другом руком га милује,

прст му на усне прислони,

све се наједанпут смирује,

погледи као у грање густо

раме уз раме се ослони –

оно тад само слуша и ћути,

шапат разума и срце мути!

Кад речи разума тихо говоре

срце би да разум додирује,

а очи поскакују доле и горе,

срце не успева да смирује

захуктале дамаре животне,

ненормално све постаје –

погледаш тупо ноћи у очи,

кажеш јој: ниси нормална!

Кад разум више не помаже,

и срце равнодушно постане,

губи се свака нит и јасноћа,

тешко се праве речи траже,

обзир једноставно нестане,

срце разуму тада одмаже –

између ноћи и љубави само

реченица: ти ниси нормална!

Кад срце има жељу велику,

и искрено је разуму објасни,

шапне му своју „малу тајну“,

и нада се да мисао не касни,

осећа да имају праву прилику,

за успомену им постојану –

сви возови да на трен застану,

и да их усмере у исту страну!

*  *  *

(Д. П, 30. април – 11. мај 2017, Земун; кад се не разумеју срце и разум...)

     **Фото: (1) Фото-акварел на Сави и (2) ваш блог песник...

ПОСЛЕ*РАЗУМА

После разума, срце може само да шета.

Не вреди тражити ни узроке ни начине.

Корист је никаква, а само настаје штета.

Лепе емоције се претварају у сплачине...