„НУЖАН ПРОСТОР“ СВАКОМ

Ко год има неко „сокоћало“ – компјутер, лаптоп, паметан телефон,

таблет... –  има и могућност да слободно прошири свој осмишљен

„интиман простор живљења“ макар се то односило претежно на

друштвене мреже. А, и то је, ипак, добитак значајно ширег простора,

од оног који ти је већ додељен (ако уопште јесте?!). Још, ставиш

слушке на ушке и „изолујеш“ се, бар неко време, колико је могуће.

Тако привидно можеш себи да приуштиш бар виртуелан „нужан

простор“, сам формирајући природу и обим сопствене нужности,

чинећи себе (а истовремено и друге од себе!) мање додирљивим,

бар од реалног стресног окружења. Наравно, под условом да умеш

да изабереш позитивне и корисне садржаје на друштвеним мрежама,

а не штетне ноторне перфидне глупости које би те могле додатно

сабити чак до самог дна – у „нужан кутак“.

Не бих овде да куцкам надугачко и нашироко о све већој потреби и

важности постојања сопственог „нужног простора“ (превасходно

мислим на имајући физички простор), већ само онолико колико је

неопходно да назначим потребу и проблем – „нужног животног

простора“ –  и тек док се разумемо, или док не спонтано побудим

размишљања у том правцу, о тој теми. Не бих да будем исцрпан.

Јер, очекујем и понеки ваш коментар, корисну допуну!

Моја промишљања о „личном нужном простору“, најпре је потакло

сазнање да многим особама треба заиста одредити нужан смештај,

из разних разлога – правних, социјалних, менталних, хигијенских,

реметилачких, здравствених... – било да је реч да би одређене

угрожене особе требало заштитити од других (угрозивача), или обрнуто.

У сваком случају: заштитити једне од других; а да у основи буде

обезбеђена иоле достојанственост свачијег живљења. На помен појма

„нужан смештај (простор)“ навикли смо да помислимо углавном када је

реч о правној, оставинској, наследној свери односа... али, намеће се и

потреба да се сваком омогући да има свој „нужан простор“ у стану, кући,

кафани, на радном месту... Не треба то да буде потпуно одељен и

изолован простор, али да се појединац бар може осећати „заштићеним“.

Питате се од чега, ево, на пример, поменућу без посебног ређања и

рангирања, насумично. Лакше ми је да све „стрпам“ у један пасус:

Данас је време разних узнемиравања. Да останемо само у оквиру

породице, укућана, родбине... Једни гледају тв..серије, док их се

други згражавају. Једнима су неке те..ве емисије опуштање, а

другима тортура. Једни не гасе те..ве по цео дан (и ноћ!) и не

утишавају га, а другима је то смарање и атак на ментални склоп

и атмосверу у кући. Једни воде бесомучне телефонске разговоре

(причај..причај..причај...!), док друге то деконцентрише и иритира,

поготово ако они који причају чине то „из петних гласних жила“.

Једни остављају папуче и ципеле на сред просторије, док се други

о њих споплићу. Једни имају потребу да осталима препричавају

све информације што су управо чули на електронским медијима

или прочитали у писаним, док друге то не занима, напротив...

(*Језичка примедба на мој рачун: избегавам формулацију „једни“

јер то би било као: један у множини, али важно да то знам, а ви

не бисте ни приметили да нисам сада то рекао! Мало се учимо.)

Нисмо више сви подједнако толерантни на оно што нас окружује,

било у оквиру свакодневице или на ономе што нас спопада из

медија... Нисмо више ни толико обзирни и увиђавни. Доста има

бахатог, охолог, себичног, насилног, узнемиравајућег (мобинг!)...,

у понашању. Поштовање је већ одавно заборављена категорија,

а једна од дефиниција каже једноставно: „поштовање је (и) друге

сачувати од себе“.

Уочили сте, није било потребно да помињем и: кухињу, тоалет,

купатило, терасу, ходник, лифт, саобраћај..., где такође „свако

води своју политику“... Останимо у оквиру свог непосредног

окружења, колико год нам оно било – драго и блиско!

Увек, кад о овој теми п(р)омислим, сетим се мог „лаконског“

одговора упућеног групи колега који су ме деведесет и девете,

на истеку прошлог миленијума, након нато..ракетирања,

позвали из једне од њихових канцеларија, док су ћаскали уз кафу,

питањем: „Шта је у данашње време најважније...?“. Одмах сам им

одговорио: „Најважније је сачувати свој ментални склоп (или

здравље)!“. Имам утисак да то време још траје, као што му је и

деценијама и вековима непрекидно претходило.

Одобравање са друге стране телефонске жице одисало је дубоким

ћутањем и забринутошћу мојих млађих новинарских  колега... Да..да,

сачувати ментални склоп!! И данас, кад се сретнемо, они разговор

прво започињу речима: „Да ли се сећаш шта си нам онда рекао...,

био си у праву...!“... Ментално здравље, па све остало...!

   *Фото: (1) Мој пас Бањо и његов другар... (2) Селфи на клупи у ВрБањи...