Странице

петак, 25. август 2017.

„НУЖАН ПРОСТОР“ СВАКОМ
















Ко год има неко „сокоћало“ – компјутер, лаптоп, паметан телефон,
таблет... –  има и могућност да слободно прошири свој осмишљен
„интиман простор живљења“ макар се то односило претежно на
друштвене мреже. А, и то је, ипак, добитак значајно ширег простора,
од оног који ти је већ додељен (ако уопште јесте?!). Још, ставиш
слушке на ушке и „изолујеш“ се, бар неко време, колико је могуће.
Тако привидно можеш себи да приуштиш бар виртуелан „нужан
простор“, сам формирајући природу и обим сопствене нужности,
чинећи себе (а истовремено и друге од себе!) мање додирљивим,
бар од реалног стресног окружења. Наравно, под условом да умеш
да изабереш позитивне и корисне садржаје на друштвеним мрежама,
а не штетне ноторне перфидне глупости које би те могле додатно
сабити чак до самог дна – у „нужан кутак“.
Не бих овде да куцкам надугачко и нашироко о све већој потреби и
важности постојања сопственог „нужног простора“ (превасходно
мислим на имајући физички простор), већ само онолико колико је
неопходно да назначим потребу и проблем – „нужног животног
простора“ –  и тек док се разумемо, или док не спонтано побудим
размишљања у том правцу, о тој теми. Не бих да будем исцрпан.
Јер, очекујем и понеки ваш коментар, корисну допуну!
Моја промишљања о „личном нужном простору“, најпре је потакло
сазнање да многим особама треба заиста одредити нужан смештај,
из разних разлога – правних, социјалних, менталних, хигијенских,
реметилачких, здравствених... – било да је реч да би одређене
угрожене особе требало заштитити од других (угрозивача), или обрнуто.
У сваком случају: заштитити једне од других; а да у основи буде
обезбеђена иоле достојанственост свачијег живљења. На помен појма
„нужан смештај (простор)“ навикли смо да помислимо углавном када је
реч о правној, оставинској, наследној свери односа... али, намеће се и
потреба да се сваком омогући да има свој „нужан простор“ у стану, кући,
кафани, на радном месту... Не треба то да буде потпуно одељен и
изолован простор, али да се појединац бар може осећати „заштићеним“.
Питате се од чега, ево, на пример, поменућу без посебног ређања и
рангирања, насумично. Лакше ми је да све „стрпам“ у један пасус:
Данас је време разних узнемиравања. Да останемо само у оквиру
породице, укућана, родбине... Једни гледају тв..серије, док их се
други згражавају. Једнима су неке те..ве емисије опуштање, а
другима тортура. Једни не гасе те..ве по цео дан (и ноћ!) и не
утишавају га, а другима је то смарање и атак на ментални склоп
и атмосверу у кући. Једни воде бесомучне телефонске разговоре
(причај..причај..причај...!), док друге то деконцентрише и иритира,
поготово ако они који причају чине то „из петних гласних жила“.
Једни остављају папуче и ципеле на сред просторије, док се други
о њих споплићу. Једни имају потребу да осталима препричавају
све информације што су управо чули на електронским медијима
или прочитали у писаним, док друге то не занима, напротив...
(*Језичка примедба на мој рачун: избегавам формулацију једни
јер то би било као: један у множини, али важно да то знам, а ви
не бисте ни приметили да нисам сада то рекао! Мало се учимо.)
Нисмо више сви подједнако толерантни на оно што нас окружује,
било у оквиру свакодневице или на ономе што нас спопада из
медија... Нисмо више ни толико обзирни и увиђавни. Доста има
бахатог, охолог, себичног, насилног, узнемиравајућег (мобинг!)...,
у понашању. Поштовање је већ одавно заборављена категорија,
а једна од дефиниција каже једноставно: „поштовање је (и) друге
сачувати од себе“.
Уочили сте, није било потребно да помињем и: кухињу, тоалет,
купатило, терасу, ходник, лифт, саобраћај..., где такође „свако
води своју политику“... Останимо у оквиру свог непосредног
окружења, колико год нам оно било – драго и блиско!
Увек, кад о овој теми п(р)омислим, сетим се мог „лаконског“
одговора упућеног групи колега који су ме деведесет и девете,
на истеку прошлог миленијума, након нато..ракетирања,
позвали из једне од њихових канцеларија, док су ћаскали уз кафу,
питањем: „Шта је у данашње време најважније...?“. Одмах сам им
одговорио: „Најважније је сачувати свој ментални склоп (или
здравље)!“. Имам утисак да то време још траје, као што му је и
деценијама и вековима непрекидно претходило.
Одобравање са друге стране телефонске жице одисало је дубоким
ћутањем и забринутошћу мојих млађих новинарских  колега... Да..да,
сачувати ментални склоп!! И данас, кад се сретнемо, они разговор
прво започињу речима: „Да ли се сећаш шта си нам онда рекао...,
био си у праву...!“... Ментално здравље, па све остало...!

















   *Фото: (1) Мој пас Бањо и његов другар... (2) Селфи на клупи у ВрБањи...

4 коментара:

  1. Gosp. Petrušiću, divno ste sve rekli. Vaša lupa je dobro primjetila današnji način života. Razumjevanje i poštovanje su nestali. Svima nešto smeta. I onda kažem bilo bi odista potrebno da ljudi bar na nekoliko trenutaka ako ne stalno imaju preko potrebni smještaj. Tamo gdje se može sačuvati mentalni sklop i
    u živati u prirodi i ljepoti svijeta koji nas okružuje.
    P.S.
    Predložili su mi da objavim knjigu.
    Sjetih se vaših komentara kad sam tek počela pisati pročitam ih i danas.
    Oni su mi smjernice u pisanju. Hvala Vam mnogo! Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ха..ха, током ових врелих летњих дана мало сам одморио "лупу", али биће још занимљивих блог текстова. Треба увек водити рачуна о менталном склопу, поготово у вреви данашње свакодневице.
      П.С.
      Подржавам идеју о објављивању књиге. У то име ћу поново, све од почетка, подсетити се "ранијих радова", с великим задовољством. Одаћу и ја моју малу тајну: и ја се концентришем да групишем наслове по темама и преточим их у неколико књига; нека се још мало крчка.
      Поздрав, Милена!

      Избриши
    2. Hvala na podršci. Biće mi mnogo drago da jednog dana pronađem vaše knjige u bibliotekama.
      Od samog početka mog pisanja pratim Vaš rad.
      Uvijek provjerim ima li novi post.
      Sve najbolje!

      Избриши
  2. Обећавам да ћу ово сведочење поделити по целом свету када ми се дечко врати, а данас се искрено захваљујем ДР ВХИТЕ -у, што је донео радост и срећу мојој вези и мојој породици. Желим да вас обавестим да постоји прави и прави чаробњак. Никада нисам веровала у било шта од овога док нисам изгубила дечка, била ми је потребна помоћ док нисам нашла доктора ВХИТЕ -а, сјајног чаробњака, који ме је бацио љубавном чаролијом и уверио ме да ћу вратити свог дечка за 2 дана након бацајући чаролију, 2 дана касније зазвонио ми је телефон и тако шокантно мој дечко ме није звао последња 3 месеца. Извинио се због сломљеног срца и рекао да је спреман да буде моја кичма до краја живота са мном. Др ВХИТЕ, пустио га је да зна колико га волим и колико га желим. И отворио је очи да замисли колико заједно делимо. Док пишем ово сведочанство, ја сам најсрећнија девојка на свету. Др ВХИТЕ вам такође може помоћи. Пошаљите му е -поруку на: (вигхтмагицмастер@гмаил.цом) или његов ВхатсАпп на +17168691327

    ОдговориИзбриши