РАЗГОВОР ДВЕ СТОЛИЦЕ

Река Сава те успављује својим љуљушкањем, док седиш у хладовини на отвореној тераси једног од њених привлачних сплавова. Препознатљив мирис реке Дунава доноси ти из правца ушћа ветар Кошава чије су снага и хладноћа већ увелико у свакодневном осетном нарастању. Замислиш се на часак удобно заваљен у столици и многе снене мисли, иако подневне, одмах би да те милују и грле.

Последње чега се још отворених очију сећаш јесте поглед на „празан“ суседни сто како невидљивим нитима успева да поред себе задржи столице које су му додељене. Још само да поменем да је све ово само сећање на последње касносептембарске опуштајуће тренутке проведене на том савском сплаву, уз укусан топао напитак од кафе, са шлагом.

Ових октобарских дана већ је толико захладнело да је могуће седети на тераси сплава једино ако је чврсто ушушкан посебним провидним најлонима уз благо догревање, али и то има своју чаробну лепоту. Контакт са реком је увек јединствен и пожељан. А, топао капучино са шлагом кошта свега око три стотине динара. Поглед на Калемегдан се не наплаћује... Чаробно! Некако ванвремено. Дремам или прислушкујем, није важно. Псссст...!

ГОВОРЕЊЕ ТЕЖЕ..ТЕЖЕ

Кад ЧИТАЊЕ НИЈЕ ЛАКО и кад је ПИСАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ, онда је слично и с говорењем – теже и теже... Препознали сте, вероватно, или сте се сетили наведених наслова који се односе на претходне блог текстове у овом блогу – о читању и писању. Сада, још само мало да то повежемо, па да комплетирамо ту кратку причу. За разлику од претходна два прилога, нећемо наводити примере, биће без придиковања.

Пре него што почнемо масовно да „њачемо“, „грокћемо“, „(на)ричемо“, „арлаучемо“, „цијучемо“, „брбоћемо“, „завијамо“, „хукћемо“, „запева..ва..ва..ва..мо“, „аАаАаа..учемо“, „пиштимо“, „поштапамо“, „клепећемо“, „тандрчемо“... као она бића којима није ни била дата моћ говора (бар тако изгледа!), или као праисторијски човек који још није (про)говорио..., хајде да се већ сада забринемо о томе шта ће нас снаћи ако изгубимо величанствен дар, подарен само човеку – дар говорења.

ПИСАЊЕ СВЕ ТЕЖЕ

Да би се писано обратио јавности или било коме, пре свега, требало би да будеш – писмен. Требало би да бар толико знаш, да се тад не обраћаш „писмено“, већ писано, а, наравно, писменост се подразумева... Такође, требало би да си већ савладао разлику између појмова: напис и натпис! Јер, напис (без „Т“) је све што је написано, осим онога што пише изнад врата, изнад локала, изнад фирме, изнад ресторана..., а представља назив локала, фирме, ресторана..., без обзира да ли су слова исписана на зиду, на дрвеној или металној табли, у виду светлеће рекламе, налепљени слово по слово...

Напис јесте и текст-порука исписана на вашој мајици, капи, спортској торби, лопти, рекету, вратима или крову или поклопцу мотора на аутомобилу... Никако то нису наТписи, већ написи! Написи су и сви наслови и поднаслови на првим страницама дневне штампе и часописа. А, натпис је оно што често пише у горњем делу киоска, где купујете штампу и све неопходне ситнице, а односи се на назив киоска, на пример: ШТАМПА, ДУВАН, МОЈ КИОСК, КОРНЕР...

Није ме много брига ако се сад већ неко нервира што ја овако потанко, па и надугачко, придикујем о: „писменом обраћању“ (има и неписменог) или „писаном обраћању у писаним медијима“ (јер има и других врста медија – електронских, на пример); или о „натпису“ (кад знамо да се уствари мисли на напис) или уобичајено о „напису“ (а погрешно се каже наТпис)... Боље да се тај „неко“ мало запита и примети свој језички немар!?

ШАРЕНА НЕОРУЖАНА АГРЕСИЈА

Јесење боје природе најчешће су жуте. Природа помало жути већ и крајем лета. Биле би лепе и занимљиве и фотографије у оквиру овог фото записа. Видећете зашто су оне ипак само занимљиве. Негативно занимљиве, јер казују о шареним штеточинама у природи. Пожалила се на њих једна брижљиво негована смоква, с мноштвом грана и крупних листова, изникла у подножју Фрушке горе. „Под лупом“ и то постаје битна тема за садржај блога.

Током последњих неколико година, зелено лишће винограда, стабала воћки, и све већег броја и врста биљних изданака природе, све теже успева да сакрије мале жуте, и не само жуте, (као) бубамаре – штеточине. Најразличитијих су боја и комбинација шара од јарких боја. Не бих да их описујем, јер фотографисао сам их, погледајте пажљиво фотке. Представљају праву опасну – „неоружану шарену агресију“ на земљу Србију!

Само прелећу са воћа на воће, редоследом како које воће доспева. Када обрсте грожђе, на пример, одмах прелете на смокву или шљиву или јабуку или купину или... Размножавају се великом брзином, и толико их буде да је уочљиво њихово (пре)отимање  око укуснијих плодова. Много су гори од људи, или бар тако изгледају.

ЧИТАЊЕ НИЈЕ ЛАКО

Поражавајући су подаци који указују да многи људи не умеју да читају. Уствари, недовољно разумеју оно што (про)читају, површни су и немају нарочиту моћ концентрације, не лепи им се садржај прочитаног на одговарајући начин, ухвате се за једну реченицу или пасус и испадају из „послуженог“ им контекста. Не повезују довољно добро прочитане делове садржаја текста у свеобухватну целину или нису вешти да проникну у идеју и намеру аутора текста...

У овом случају наводим наше мисли на текстове објављене у блоговима. А оно што се односи на садржаје у блоговима слично је и у сваком другом облику саопштавања: писано, електронски, уживо... С једне стране, блогописци често недовољно добро „упакују“ поруку коју желе да поделе с блогочитаоцима. А, с друге стране, колико год да је порука јасна, опет, блогочитаоци нису довољно упорни нити заинтересовани да још мало прокрчкају (читај: промисле) и допринесу да порука буде још јаснија или да и друге потенционалне читаоце понука да промисле, бар онако за своју информацију или „гладну“ душу.

Не, негде нешто најчешће не штима на прави начин. Јер, ако изостане интеракција између блогописца и блогочитаоца, онда блогобављење губи прави смисао. Или блогописац није „погодио“ тему, или је блогочиталац површан, незаинтересован, недодирнут у сопствени блогоживац.

НОЋ ЈЕ „МРАК“

Нећу никад заборавити, било је то пре петнаестак година, када сам на нашој кући, у Земуну, лично зидао и последње редове блокова до крова, и због летње врућинчине више ми је пријало да радим ноћу, кад падне мрак, и освежи, јер таман је била близу јака улична светиљка и све лепо осветљавала...

Након извесног времена, један добронамеран комшија с којим се чешће дружим, уз кафу, испричао ми како је чуо да су се у то време двојица доконих средовечних комшија, извирујући и прислушкујући, домунђавали, у стилу: „Овај чим ради ноћу, мора да нешто мува нелегално!?“...

Дуго смо се смејали таквим комшијским наравима, а мени је и дан данас то смешно, повремено испричам или, као сада, напишем, и поделим тај неук и с другима. Зашто то баш сада помињем? Не да бих нагласио да ти људи баш „нису имали друга посла“, па болесно радознало „зверали у туђе двориште“... Већ, јер сам понукан многим оводанашњим градским манифестацијама које су наметнуте нама Србима: а све више збивања одвијају се ноћу!

МОЈЕ МИ СЕ...

ПРЕ*МИ..СЕ

Твитер има посебан и сажет стил писања.

Твитераши се добро у скоро свему разумеју.

Твит сваки је мало ремек дело твитовања.

Твитерашка поезија нова је што је – твитују.

*  *  *

ШТА МИ СЕ...?

(Твитерашки!)

Грлиш ми се.

Гледаш ми се.

Љубиш ми се.

Шеташ ми се.

Машташ ми се.

Пијеш ми се.

Мазиш ми се.

Пишеш ми се.

Милујеш ми се.

Певаш ми се.

Држиш ми се.

Црташ ми се.

Свираш ми се.

Тичеш ми се.

Јежиш ми се.

Китиш ми се.

Плешеш ми се.

Дозиваш ми се.

Сањаш ми се.

Волиш ми се...!

– Твитујеш ми се!

*  *  *

(Д. П, 8-16. септембар 2016, Земун ~ Оно, баш, кад ми се – твитује...)

     **Фотке: (1) Ваш песник, седамдесет и неке, Плитвице... и (2) цвет из баште...)

ПОСЛЕ*МИ..СЕ

„Хајде да живимо љубав!“ – Твит!

Могу за себе рећи и да сам твитер.

Мада није сваки мој твит баш – хит.

Нема везе: „Ја сам мени баш супер!“.