ПОЈЕЛО ИХ ВРЕМЕ

Које време: астрономско или атмосферско (време или време)? Овог пута не мислим на атмосферско, већ на астрономско време – деценије, године, месеце, дане... На „узаврело“ време великих техничких и технолошких новотарија које би, како је наводно замишљено, требало да помогну човеку, а све је очевидније да му и одмажу. Испада да му осим што му значајно помажу, и знатно одмажу. „Једу човека“, поједоше га, галопирајући...

Како: појело их време; и кога то? Па, „појело“ је масу људи, и млађих и старијих, и образованијих и необразованијих, и интелигентнијих и оних не баш, и добрих и лоших, и учљивих и неучљивих, и културних и некултурних, и вредних и лењих, и талентованих и неталентованих, и (не)естрадних, и (не)хуманих, и (не)добронамерних, (не)сувислих, и (не)трпељивих, (не)остварених, и (не)толерантних, и (не)безобразних, и (не)смерних, и (без)обзирних, и... и...?!

Или их је време већ престигло и чак „појело“, или их „гризе“ већ навелико и халапљиво, или их већ готово неповратно грицка разним ометајућим и опојним зависностима... И, све више и више, и као да многим људима једноставно нема спаса! Није да је реч о класичној катаклизми, акциденту, епидемији..., мада има и таквих „примеса“; већ, више је реч о – површности, дезоријентисаности, неодређености, неумерености, опчињености, фасцинацији, деструкцији, надмености, превртљивости, осорности, обмани...

КРУШКА НА ДЛАНУ

Ко не воли крушку? Још скоро на длану! А, не посред носа; испод њеног стабла, у хладу, док лежиш и чекаш да сазри... И, наших је руку дело. Ускоро воће зрело. Гледаш свакодневно како румени, а њено правилно тело зелено прелази у жуто, и све се јасније види на грани, међ лишћем. Само ко зна, зна да је изнутра већ довољно сочна, и на дубљи залогај мами. Али, боље да још који дан сачека. Да и мирис јој се лагано више појави; мирис крушке.

И није то исто, као кад крушку угледаш на пијачној тезги, или на полицама у гајбицама каквог мега маркета. Најслађа је кад испупи из неког успелог скривеног цвета, на ниској грани, твог крушковог стабла, у висини очију твојих, и на дохват длана... На твом парчету земље. И под зрацима сунчевим, под којим си и сам преплануо. Годинама већ је познајеш и верујеш у рађање тог стабла, прсканог само кад треба и колико треба.

Знаш јој и „комшинице“ – и вишњу и јабуку и трешњу и брескву и дуњу и шљиву и кајсију и малину и јагоду... Посматрају је с дивљењем и оближње винове лозе постројене у шпалиру, и удаљени орах који са своје крошњасте висине добро види све, и стари већ прилично осушен бадем, и висока јелка са својим шишаркама донета давно као гранчица из густих словеначких шума, и низак густ жбун лешника и разграната преродила дугогодишња смоква иза куће...

МОЈЕ „ПАРАМ..ПАРЧАД“

ПРЕ*ПАРЧАДИ

Време је за хлад у песми,

кад све вревом побесни,

и жега кад у главу удари,

и све планове ти поквари.

Преостану увек и они стихови,

одломци са само мало риме,

као кратки смислени делови,

од разнолике поетске климе...

*  *  *

Били смо некако као усамљени,

снови су нас једно другом упутили.

Зна се да међу толиким људима

не можеш баш бити сасвим сам.

Да, ми смо се били тек – наслутили!

***

Зашто свака ноћ

није за спавање?

Зашто нашим сновима

може да шета ко хоће?

Зашто ми се вечерас не спава?

Откуд ти поред мојег узглавља,

а поред сна си ми већ прошла?

***

Не желим да гасим

пламен твог надахнућа,

да сужавам токове

твојих извора...

Нестаћу рађе

у крају дубоког беспућа,

где неће ме наћи

– ни сутон, ни зора.

***

Далеко смо,

остали су иза нас – наши дани,

време је овде лепо,

сутра идем на шишање;

неки немир у касно доба ноћи.

Далеко су

наши путеви и раскрснице,

нестао је без трага велики брод,

реке и океани су тајанствени;

сутра је твој рођендан...

***

Шетају ми мисли

покрај мноштва речи;

пролази полако време,

нове теме тражим

и нове плодове,

а уствари не знам:

где им је посађено семе?

(Д. П, одабрани и отргнути одломци из недовршених песама,

у периоду седамдесет-осамдесет и неке; из моје бележнице)

*  *  *

ПОСЛЕ*ПАРЧАДИ

Парчад ова из песама недовршених,

нејасних почетака, и без јасног краја,

а одржали се у њима – и песма и стих,

нису празна, нису без јасног садржаја.

И простора зато довољно још има,

да свако ко чита, и песника схвата,

угради и део себе, бар у мислима,

за нову „парчад“ отворена су врата.

ДВЕ ГОДИНЕ ДАНА

Била би сад демагогија када бих се „упињао“ да објасним како овај текст, који ће бити датиран на 4. јул, тачно на двогодишњицу постојања овог блога, куцкам „празног садржаја“ да би се моји драги блог читаоци (тобож') мало одморили од „напорних“ текстова током блогописачке сезоне... Шиомигађура...! Од чега би они били уморни? И, од чега бих ја био уморан? Маа, нема „благе везе“...! Већ, онако, ред је да мало „подвучемо линију“, поделимо по неко искустванце, кажемо неку пријатну реч о лепом дружењу у протекле „две године дана“... И, тако, још по нешто... Сасвим необавезно!

Почећу с нечим – необичним. Понукао ме је шествековни храст на „коридору 11“: те хоће да га „прегазе“, те „не ваља се“ то чинити. Ја сам за то: да се тај стари храст „(за)обиђе“, и да остане на свом месту. Храст је добро дрво. То сам веровао и кад нисам о животу много знао, колико данас мислим да знам. У чему је необичност мојег помена „старог храста“? Па, обична симболика: знакови поред пута.

КОМЕНТАРИ НИКАД ДОРЕЧЕНИ

Као што занимљив текст, понекад, блогеру је тешко да га што краћим приведе крају; слично томе, ни читаоцу није лако изрећи одређени наум у веома кратком коментару. Зато је најбоље „ставити“ у коментар само оно што читаоцу, док чита, прво падне напамет... Неко воли коментаре: „оштроумне“, неко „кратке а бритке“, неко „афирмативне“, неко „допуњујуће“, неко „потврђујуће“, неко „покретачке“... Добродошлији су, кад имају арому „мини блога“... Но, укусе и мирисе увек је најбоље, ипак, не коментарисати превише!

Сада, враћамо се на место где смо у претходном блог тексту, о овој теми – наслов: КОМЕНТАРИ БЛОГОМ ИЗАЗВАНИ – пре три недеље дана, ставили „три тачке“ и рекли да прекидамо, а да ћемо наставити... И, ево тог тренутка, директно „упадамо“ на место где је текст био привремено прекинут. Прво ухватимо(!) добар „залет“, јер пасуси који наилазе мало су или дужи или крцати навођењима. Биће вам одма јасно зашто сам прошли пут „прекинуо“ текст, и непланирано га поделио на (коначних) три дела.

И, настављамо...:  Протеклих дана и недеља, читао сам многе блогописаније о садржајима текстова „посвећеним“ освртима на коментаре на друштвеним мрежама, превасходно о начинима коментарисања. Могла су се издвојити занимљива размишљања, и ставови, различитих блог аутора, на њиховим блоговима, као и пасионираних читаоца блогова и онлајн текстова; свако је имао понешто корисно да нагласи.

ПАЛМЕ ЊИШУ ГРАНЕ

Наслов је сасвим довољан.

Фотографије палми много казују...

Коме је сад до читања неког текста?

Само вам је до гледања снимака! Зар не!?

*

(Острво Крф, плажа у Дасији, јун 2015, једночасовна шетња...)

*  *  *

1.

ВИДО – ОСТРВО ТУГЕ

Након двочасовног боравка, удаљавајући се морским путем, од острвца Вида ка Крфу, тачно над „Плавом гробницом“, питао сам се: Да ли ћу икад спознати колики део мене је заувек остао тамо на јонском острву Виду?! Јер, ко год помисли да доласком на Видо доноси целог себе, одатле понесе себе „немерљивог“...

Или: Колики сам део себе и душе тамо на „острву смрти“ оставио, а колико продуховљенији сам потом кренуо назад у оводанашњи „неизвестан и стресан“ океан мојег будућег живљења...

У данашње време, како острво Видо да назовемо: „острво смрти“ или „острво туге“...? Смрт је тренутна и не боли толико, а туга траје и боли вечно! Да, определио сам се, примереније је – „острво туге“...

ПЛАВА ГРОБНИЦА

(Одломци из песме, Милутин Бојић, 1916)

СТОЈТЕ ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ! СПУТАЈТЕ КРМЕ МОЋНЕ!

ГАЗИТЕ ТИХИМ ХОДОМ!

ОПЕЛО ГОРДО ДРЖИМ У ДОБА ЈЕЗЕ НОЋНЕ

НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ!

.  .  .

ТУ НА ДНУ, ГДЕ ШКОЉКЕ САН УМОРАН ХВАТА

И НА МРТВЕ АЛГЕ ТРЕСЕТНИЦА ПАДА,

ЛЕЖИ ГРОБЉЕ ХРАБРИХ, ЛЕЖИ БРАТ ДО БРАТА,

ПРОМЕТЕЈИ НАДЕ, АПОСТОЛИ ЈАДА.

.  .  .

САХРАЊЕНИ ТУ СУ НЕКАДАШЊИ ВЕНЦИ

И ПРОЛАЗНА РАДОСТ ЦЕЛОГ ЈЕДНОГ РОДА,

ЗАТО ГРОБ ТАЈ ЛЕЖИ У ТАЛАСА СЕНЦИ

ИЗМЕЂ' НЕДРА ЗЕМЉЕ И НЕБЕСКОГ СВОДА.

.  .  .

ЗАТО ХОЋУ МИРА, ДА ОПЕЛО СЛУЖИМ

БЕЗ РЕЧИ, БЕЗ СУЗА И УЗДАХА МЕКИХ,

ДА МИРИС ТАМЈАНА И ДАХ ПРАХА ЗДРУЖИМ

УЗ ТУТЊАВУ МУКЛУ ДОБОША ДАЛЕКИХ.

СТОЈТЕ ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ! У ИМЕ СВЕСНЕ ПОШТЕ

КЛИЗИТЕ ТИХИМ ХОДОМ.

ОПЕЛО ДРЖИМ, КАКВО НЕ ВИДЕ НЕБО ЈОШТЕ

НАД ОВОМ СВЕТОМ ВОДОМ!

„Острво Видо постаће за будуће наше срећније нараштаје српски Јерусалим,
збориште захвалних потомака.“ (Митрополит Србије, господин Димитрије, острво Видо, 1918)
Маузолеј-костурница на острву Виду (подигнута 1936, пројектант арх. Николај Краснов),
у коме су смештене кости српских војника сахрањених на острву Виду 1916. године
и из војних гробаља из осам логора српске војске са острва Крфа...

Остатке српске војске од 151.920 људи прихватили су крајем јануара 1916. године Савезници и пребацили на острво Крф и у Северну Африку (Алжир и Тунис). Преко 11.000 српских војника је помрло од изнемоглости и болести и махом нашло свој гроб у водама Крфског залива око острва Вида – „Плава гробница“.

НА МАЛО ОСТРВО ВИДО, КАМЕНИТО И БЕЗ ВЕГЕТАЦИЈЕ, ОД 70 ХЕКТАРА, КОГА СУ ГРЦИ ВЕКОВИМА ЗВАЛИ „ОСТРВО ЗМИЈА“, ДОШЛЕ СУ 21. ЈАНУАРА 1916, МОРАВСКА, ПИРОТСКА И ЧАЧАНСКА ВОЈНА БОЛНИЦА.

ПРВИХ ДАНА ДНЕВНО ЈЕ УМИРАЛО И ДО 300 НЕСРЕЋНИКА... СА РАТНИХ БРОДОВА ДОВУКЛИ СУ ВЕСЛА И ВЕЛИКА БРОДСКА ПЛАТНА И НАПРАВИЛИ ЧЕТИРИ ВЕЛИКА ШАТОРА – ИМПРОВИЗОВАНУ ПОЉСКУ БОЛНИЦУ.

УМРЛИ СРПСКИ ВОЈНИЦИ У ПРВО ВРЕМЕ СУ САХРАЊИВАНИ НА КАМЕНИТОЈ ОБАЛИ ОСТРВА ВИДА У ПЛИТКИМ ГРОБОВИМА (1.200), А КАДА СУ ПОЧЕЛИ МАСОВНО ДА УМИРУ, ЧАМЦИМА СУ ПРЕВОЖЕНИ И ПОТАПАНИ У ВОДЕ ЈОНСКОГ МОРА, У „ПЛАВУ ГРОБНИЦУ“.

СМАТРА СЕ ДА ЈЕ НА ОСТРВУ ВИДУ И У ПЛАВОЈ ГРОБНИЦИ САХРАЊЕНО ПРЕКО 10.000 СРПСКИХ ВОЈНИКА И РЕГРУТА, ЈЕДНА КОМПЛЕТНА ДИВИЗИЈА.

„ГОСПОДЕ ДОСТА!

ИЗГНАНЕ ПОШТЕДИ

КРАЈ РЕЦИ БЕДИ!“

(Крф, 1916, Милутин Бојић)

Најчешћи пут одвожења тела несрећних српских војника,
до "Плаве гробнице"... А данас пут ходочашћа.
Слава и вечни помен храбрим српским војницима!
(Фотографија: над "Плавом гробницом", 6. јун '15)

На острву Крфу – „Острво спаса“, захваљујући помоћи савезника, опорављена и преоружана српска војска се касније пребацила и запосела кључни, централни део Солунског фронта, од Вардара до Охридског језера, крајем јуна 1916, одакле је са савезничким снагама, предузела и успешно завршила тријумфалну офанзиву за ослобођење Србије, крајем 1918. године.

У борбама на Солунском фронту које су вођене од 1916. до 1918, српска војска је имала 42.725 погинулих и рањених. Остале су у вечитом запамћењу стравичне бајонетске борбе вођене на Горничеву, Кајмакчалану, Кочобеју, Груништу, Битољу, Црној реци, Соколу, Ветернику, Козјаку и другим положајима.

Градоначелник града Крфа, приликом предаје кључа „Српске куће“ нашем амбасадору
(након једногласне одлуке Општинског већа Градске скупштине Крфа, од 4. маја 1993,
о додели зграде за музеј, у улици Мустаксиду 19), рекао је:
„Ова кућа треба да постане светилиште славне српске историје и велика темељница српског и грчког пријатељства. Овде ће ваша и наша омладина долазити на часове историје.“

Историчари су још нагласили: „...Иако је Србија 1915. године била изложена ужасном притиску удружених непријатељских снага и остављена без помоћи Савезника, српски народ није капитулирао. Под геслом 'Капитулација је најгоре решење' Врховна команда је наставила борбу у ситуацији када је војска са делом народа морала да напусти отаџбину и да се повуче преко беспутних и снегом прекривених предела Црне Горе и Албаније на јадранско приморје.

То је био један од најтежих и најтрагичнијих одступних марш-маневара у историји савремених ратова. На том маршу смрти – у условима јаких мразева, глади, болести, заморености и свакодневних борби са пљачкашким арнаутским бандама, у Албанији је изгубило живот укупно 217.455 – деце, жена и мушкараца, од којих 77.400 војника, подофицира и официра.“

Врховни командант снага Антанте, маршал Француске Жозеф Жофр, тада је рекао: „Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји до сада као најтрагичније забележено“.

Србија је у Првом светском рату од 4.529.000 становника изгубила 1.340.000 житеља, а од целокупног мушког пунолетног становништва 57,6 одсто, односно више него сваког другог мушкарца. Ови губици су по својој трагичности без преседана у историји било ког народа.

Жртви српског народа поклонио се цео свет. Та војска и народ у опанцима, бачени су на саму ивицу уништења, просули су своју крв и ушли у историју на она врата која ствара херојска смрт. То су могли само људи који бране своје огњиште, своју нејач, обични људи.

Временски распони се не мере годинама, већ оним чиме их људи испуне у себи и око себе. У одлучујућим епохама „обични људи“ добијају херојске размере. То може народ који води отаџбински рат и за кога никакве жртве нису велике, када одсудно брани слободу.

Марш смрти преко Албаније више је морална него физичка епопеја. Избегла мањина из Србије показала се великом и душевно горостасном. Томе се непоклеку цео свет највише и поклонио. Слике њиховог страдања и херојства ушле су одавно у усмена предања, у легенде. А легенде су меморија народа.

Као велики војници слободе ушли су у историју свога народа безрезервно, да подсећају потомство на своја бесмртна дела, које треба да их се сећа са поносом. Реч је о људима изузетних моралних особина, код којих је осећање части и дужности било јаче од страха, јаче од свих страдања. Њихова храброст није била таленат, већ резултат дубоке мотивисаности.

*

У рату, предност није на страни онога ко удара агресивније и безобзирније, него онога који је кадар да трпи и отрпи, да поднесе све. Смисао за трпљење јавља се као архимедовска тачка ослонца српског етноса.

Неимар победа на Солунском фронту, војвода Живојин Мишић, типски представник сељачког народа, у својим мемоарима истиче: „Народ не траје умом и знањем школованих. Постојимо ми оним знањем што смо га животном муком и трпњом стекли.“

Капетан прве класе, др Владан Станојевић, шеф српског санитета на острву Виду, 1916,
овако је у једном делу извештаја описао: „При искрцавању на обалу, први поглед мало подаље од
пристаништа, већ наговештава странцу ужас и језу од помора, који влада на острву. На обали се
видела гомила људских лешева, наслаганих као метарска дрва у добром реду једно на друго,
неколико катова... Ту се слажу и доносе са острва смрти и преко целог дана,
а сутра ће доћи француска нарочита укопна лађа, да их однесе...“.

Преживели и опорављени српски војници могли су „преко морске воде“ да посматрају обрисе острва Крфа, тада предалеког симбола – живота и наде, да би једног дана отишли са Вида опорављени, у коначну борбу и одлучни напад за ослобођење Србије, а многи и поново у смрт, која је ипак значила – нови живот!

Нека ванвремена „математика“ која не сабира, не множи, не диже ни на квадрат нити на куб, која покушава да „израчунава“ нашу нову обогаћену душу, коју ћемо надаље имати у нама, и изван нас, мање мислећи на лоше.

Јер, постаје јасно да од оног што је српски војник пре тачно једног века, у великом отаџбинском рату, претрпео, на путу спаса Србије, до њене слободе – нема ништа узвишеније, светије, значајније... Симболично, на том истом месту, на обали Вида, где су пре сто година српски војници крочили с надом спаса; данас обавезно стојимо пред одлазак са Вида, с мислима: Да ли ћемо икад спознати колики део нас је заувек ту остао, а у којој мери односимо одавде себе „немерљивог“...?!

Оводанашње посете јонском острву Виду: назовимо – ходочашћа!

*  *  *

НЕК ЈОШ ЈЕДНА БИТКА ПЛАНЕ,

ЧЕКАЊЕ НАМ СНАГУ СИШЕ,

ПА НЕК ДЕЦИ НАШОЈ СВАНЕ,

ИЛ' НЕК И НАС НЕМА ВИШЕ!

.  .  .

ТУЖНОЈ ПЕСМИ НИГДЕ КРАЈА НЕМА

СВА СЕ ЗЕМЉА ОД ТУГЕ РАСПУКЛА

ИНАТ ТИ СЕ ПЕКАО НА КРФУ

ТА СРБИЈА МОРА ДА СЕ ВОЛИ.

.  .  .

(Стихови из песама које су певали српски војници на Крфу, 1916)

*  * *

На крају, и питање: Да ли ће ускоро јонско острво Видо – и „Плава гробница“ – постати прво одредиште свих наших школских матурских екскурзија, да би млади Србије правовремено „усмерили“ своју душу, патриотизам, систем вредности..., све оно о чему се у протеклом веку углавном – ћутало?! Или се није довољно – причало!?

*  *  *

Потписује
Драган ПЕТРУШИЋ