МОЈЕ КАО ДРЕН

ПРЕ*ДРЕНА

Сваким додиром природе, и сећања тад дирнемо...

Кад умре ти део срца, онако баш намртво и скроз...

Ни под прозором кад не можемо да зазвиждимо...

Кад нас више не вози у истом правцу и смеру воз...

Чини се да ти испод ногу клизи тло и цела планета,

а живиш нов живот, уз помоћ два уграђена стента...

*  *  *

ДРЕН НИЈЕ ТРЕН

Док стојим испод крошње дрењина зрелих

и пипкам их одакле да почнем да их берем,

присећам се и успомена на тебе још врелих,

као да уз сваки убран плод и ја с њим мрем.

Док их додирујем пажљиво нежно и полако,

ослушкујем свој пулс скоро нечујан у тишини,

део срца ми је трајно мртав, њему је сад лако,

остатак тог мишића пулсира лењо, не брини.

Док убирем тек поцрвенеле плодове дрена,

тражећи их иза уског лишћа добро скривене,

примећујем да дрењина споро тамни румена,

необично да се толико вешто скрива од мене.

Док све брже берем: дрен теби... дрен мени,

са скоро сваком петељком и листом понеким,

сваку мисао одмах ми сећање чврсто заплени,

скрива их негде међ' изданцима тек изниклим.

Док неки дрен погрицкам: ...за тебе, за мене,

две коштице дуго сисам к'о бонбоне најслађе,

роје се мисли неухватљиве, а још незаточене,

срце постаје немо, кад замишља далеке лађе.

*  *  *

(Д. П, 15. септембар 2017, Фрушка гора – Замун;  ...дрен као Дрен)

   **Фото: (1) Настајање песме...; (2) Две коштице дрена и лист...    

ПОСЛЕ*ДРЕНА

Неком је дрен омиљена биљка, а некоме још и надимак.

Неко доживотно воли плод омиљене му биљке дрењине.

Незамењиви су додир мирис и укус, не само фото-снимак;

не умањују их нити потиру никакве околности ни даљине!