ТОНОВИ СВАКЕ ЈЕСЕНИ

Фрушка гора: октобар 2017.

И, таман кад помислих да ће октобар статистички протећи без иједног

објављеног блог текста, јави ми се моја „лупа“ и нешто ми шапуће. Једва

чујно. Разумео сам само да ми предлаже неки мали есеј, есејчић...

Мисли она да је то једноставно: тек онако, трас, па – есеј. Никако да

упампти да ја више волим да уместо на француском језику користим

одговарајућу нашу српску обичну преведену реч: оглед.

Имам одмах идеју, зачету пре неких двадесетак дана седећи на благом

поветарцу тог недељног поднева, испред викендице на Фрушкој гори.

Шумови околине су ми привукли пажњу. Поветарац као диригент, а

гране, гранчице, лишће, понеки далеки лавеж, разни огласи птица,

једва чујно брундање трактора на околним њивама, понека тиха

шкрипа, бука косачица за траву... Али, ништа толико да би реметило;

навикне се уво и не примећује. Једино што слух почиње спонтано

да региструје јесте шум поветарца који настаје његовим упорним и

непрекидним провлачењем около или између свега што нас окружује.

Није то пука уобичајена радозналост, она је више својствена људима,

већ је то необичан дар природе.

На пример, листови лозе имају једну врсту „гласа“ пре бербе а сасвим

другу након брања грожђа. Не умем ја то баш подробно да објасним,

али осећам могућностима мојих чула. Листови јабуке имају свој глас.

Крушка, пак, звучи на свој начин, другачије. Вишња, вишња, мислим

да бих је већ могао препознати и затворених очију. Руже, осим својих

мириса, имају и свој пој. Аронија је тек посађена, ситна је, али и она

тражи своје место у том оркестру. А, тек, смоква, немам правих речи

да опишем. Орах доминира на свој начин, некако тврђе и грубље.

Трешња ми је с леве стране, низ ветрић, и чујем њене одлазеће тонове;

гледам у њу нетремице и баш ме занима до које мере могу да изолујем

њен умилни глас.

Устајем, и шетам неравном травнатом стазом средином воћњака,

корак по корак, често застајкујем. Поред старог бадема ослушкујем

старе и млађе гране, има ту лепих нијанси. Меша ми се шум кајсије

која је полегла и неколико њених грана смо морали да подбочимо

како би родила и идуће године, јер, одвећ је стара. Лешник је низак

и густ и поветарац се једва провлачи, готово нечујно; више се чује

кад обилази његову збијену крошњу. У окриљу старог бадема и старе

трешње удомило се осредње стабло дрењине (њу сам већ овековечио

у недавној песми „Дрен није трен“). Малине, купине, рибизле...,

некако су у заветрини тик уз комшијску ограду која је зарасла, јер нико

не одржава плац годинама. Шљиве, има их неколико, све су већ суве и

више се чује крцкање њихових старих и трулих гранчица него шум и

тонови о којима овде бележимо. Дуња, тек што је почела да дарује

своје плодове, али њено лишће, осим што је добро за врсту чаја, лепо

шуми у том делу воћњака, некако одређеније. Шта рећи о младом

стаблу тек разгранатог ораха, па, бадема, па још две три јабуке, па,

мала вишња... Та стабла су првобитно тамо засађене тек док се приме,

и да видимо где ће им више пријати, а сада нам је жао да их вадимо,

дирамо, померамо... Развијају се лежерно, види се да ће да рађају, а

тек што украшавају тај део плаца, током целе године: од цвета, преко

лишћа, до плодова, опадања лишћа, голих грана и гранчица... И, што је

за ову причу најважније нема им премца у „комуникацији“ кад се нађеш

у њиховом непосредном поседу или окриљу.

Уз времешну зарђалу жичану ограду која одваја територију плаца од

шуме што се стрмо спушта ка реци Дунаву, начичкани су трњине, рибизле,

разне нејестиве бобице, „бодљикуше“, уплетене непожељне лијане,

жбунови, мешавина растиња..., што обично не стижемо да обрадимо

или зато што је тешко приступачно или се увек оставља за неки други

пут. Али, нема везе, није ово апотека, мислим!

Говоримо о тоновима јесени, што навиру са свих страна, зависно од

правца и смера јесењег поветарца. Па, и прерасла трава прошарана

увек новим кртичњацима има свој удео у тонизацији звукова поветарца.

Трава, висока, сува, подивљала, више служи као природан пригушивач

јесењих тонова.

А, потом, већ за неколико дана, средином октобра, стигне ми зов из

лепе Врњачке Бање. И, правац аутомобилом аутопутем, не брже од

120 километара на час, уз помоћ аутоматског уређаја темпомата који

контролише да не дође до прекорачења дозвољене брзине. Ух, како је

тек тамо на нашем омалом наслеђеном плацу зарасло дрвеће воћки

около трошне куће, уздуж плаца. Испреплитала се ненегована али

непрскана винова лоза пуна слатких белих и црних гроздова (црни су

од ретке молдавијске сорте, нападно миришљиви!). Лоза вијуга

неконтролисано од гране до гране све до врхова две бодљикаве

разгранате самоникле џенерике – жута и розе боје, уплеле се чврсто

унутар приљубљених стешњених крошњи. Посебно, вишедеценијска

лоза се уплела само око гелендера степеништа које води на терасу

кућног спрата, и кријомице се уплиће у најближе крошње малобројних

оближњих воћки – џенерика, дуња, вишња, крушка, смоква... Тако је то

кад ниси тамо, осим неколико пута годишње по неколико дана.

Додуше, стигне се тамо и да се мало прошета познатим бањским

парковима, поред речице, мостова, чувеног мостића са катанцима,

до извора да се узме лековита вода, умију очи, држе мало ноге у

топлој лековитој води... Ах, да, иако је раздаљина од Фрушке горе

до Врњачке Бање око 250 километара, и свега неколико дана разлике
у боравку, нема ни речи о поређењу њихових јесењих тонова, из ове
приче. Зато нећу више ни ширити ову причу о тоновима из плаца у
Бањи, већ ћу само окачити једну једину фотографију и одмах ће вам
бити сасвим јасно шта сам тамо урадио како би догодине, у рано
пролеће, кад поново тамо одем, нове крошње поново олистале на
сасвим новим проређеним гранчицама. Биће занимљиво како ће све
то изгледати, и да ли је људска рука (моја!) негде погрешила. Какав
ће одговор припремити природа. Једва чекам да видим. Описаћу вам!

*

Ето, ништа од есејчића, испаде есејчина; али, не замерите!

Врњачка Бања: октобар 2017.