Странице

субота, 28. јануар 2017.

БАЦАМ ЛОШЕ НАСЛОВЕ

















Увече, седим заваљен поред пећи и кроз местимично задимљена
и ужарена каљена стаклена вратанца посматрам разигране пламичке
како непрестано плешу... Размишљам о разним безвезним стварима...
Избегавам да губим време уз безвезни те..ве информативан програм.
Обично окренем леђа телевизору који је најчешће или искључен или
„муте“... Тако је годинама уназад. А, када је о дневној штампи реч,
илити о писаним (нисам рекао: писменим!) медијима, могло би се
рећи да то чиним већ пар деценија. Нема много тога корисног или
занимљивог да се сазна из таквих испразних „извора“ за информисање.
Видим понеки наслов на насловној страни и фик новине што даље
од себе... Најжалије ми је што сам изгубио навику да чешће слушам
радијски програм, да одаберем неку омиљенију станицу и повремено
завртим точкић док не наиђем на нешто занимљивије...
Напољу је сасвим јануарски хладно. Кад се исечени и цепани комади
дрвета претворе у јарко румени жар убацим нове цепанице тек да
одржим ниво ватре. Док ватра горуцка чује се тихи хук из сулундара
што ми указује да је добар цуг из оџака. Има у доњем делу вратанаца
од пећи и ручкица регулатора за тај цуг, и држим га у положају ближе
затвореном, јер претпостављам да има довољно струјања и кроз
решетку за пепао, а убачени комади тако спорије сагоревају...
Повремено отцепим насумице новински лист из разних прочитаних
новина немарно сложених у осредњој картонској кутији. Ту одлажем
разне бајате већ пожутеле новине не гледајући датуме. Служе ми за
потпалу ватре или за њено повремено распиривање. Занимљиво ми
је кад посматрам како цуг из сулундара зачас „прогута“ убачене
згужване листове новинског папира. Зачас их претвори у дим који
одмах нестаје пут оџака. Мислим да то нема много везе с глупошћу
наслова који нестају у пламену, али занимљиво је за посматрање.
Стварно! Прочитам на брзину понеки наслов где ми поглед запне,
понегде прочитам и поднаслов, цео или само део, и лист добро
згужвам, или испресавијам, или исцепкам, па отворим вратанца пећи
и убацим га онако насумице, брзо затворим гвоздена вратанца и
кроз стаклени део посматрам шта се дешава с папиром. Дешава се,
дешава, увек различито... Док посматрам унутрашњост пећи, као да
чујем разне непознате гласове који нејасно негодују, или од доле
потписаних новинара аутора, или од њихових уредника, или од врлих
издавача..., или, можда, од оних особа о којима је писано, а можда и
од несагорелих делова новинских папира бачених минут раније. Јер,
не сагоревају сви наслови истом брзином нити истом јачином. Све у
свему, уочио сам да лоши (читај и: глупи!) наслови што су лошији све
теже и теже горе. Поготово наслови у стилу: „'оће каки, неће каки...“
или: „неће каки, 'оће каки...“.



















Нема коментара:

Постави коментар