УЗБУНА ЗА ЛЕКТОРЕ

Ванредно стање у држави. Дигла се и војска. Строго поверљиво! Сада непогоде нису елементарне, временске, здравствене... Мада јесте реч о епидемији, али – језичкој! На делу је неоружана агресија епидемијских размера која већ подуже траје. Немамо делотворне вакцине. Увелико се одвија напад на правопис српског језика, на јасно комуницирање међу људима, на елоквенцију говора, на наш разговорни језик свакодневице, на писменост лепоту и течност изражавања у писаним а још више у електронским медијима... Баш као ружан сан!

Србија је снажно нападнута, и изнутра и споља. Постало је очевидно, све је више „инвалида“ али од инвалидности сопственог језика. Зар је Србе „покорио“ толики немар?! Превладали их површност, небрига, нетрпељивост на добронамерне примедбе... Па, сад људи толико муцају чим почну да причају, отеееежу, аАааууучуууу, поштапају једва изговорене речи, губе се у једноставним реченицама, а какве ли су им тек мисли...?! О дикцији и интонацији изговореног, да и не зборимо... Не разумеју више ни да ли причају или говоре. Скучено и јадно!

Бије нас са свих страна, и на све стране. Пршти од „естрадног начина“, од разбијања језика... Почев од врха државе, па све до породице и појединца. Као да су сви одговорни браниоци већ поодавно капитулирали, предали се. Оно мало отпорнијих и патриотски свеснијих „елемената“ друштва (читај: писменијих!), који покушавају да спашавају матерњи језик, проглашени су „нервираторима“, „досадораторима“, „смарачима“, „критичарима“ , „уживаторима“ (јер, као уживају у примедбовању)...

Ипак, најдуже и најватреније стрељачке цеви су оне у рукама „ружичастих“ електронских медија, јер бљују бесомучну ватру с најјачим и највећим „убојним“ дометом и последицама. Само се очекује тренутак када ће потпуно попустити под свакодневним притиском и „јавни сервис“! Друштвене мреже су већ одавно  „језички спржене“ и прави је раритет прочитати неки текст или статус, а да је иоле писмен. Лектора готово нигде нема, а лектори у нама самима као да су нам се у пете спустили.

Уврежено је да агресију на отаџбину примећујемо или поимамо само кад је она оружана, кад нас ракетирају осиромашеним уранијумом из ваздушног простора или с мора, кад унутар српских граница вршљају терористичке или диверзантске групе, кад нам међу хиљадама миграната „убаце“ стотине потенцијалних заклетих ратника, кад нам усађују страх разноразним претњама...

А шта је тек са подмуклим засипањем из „неидентификованих“ авиона, одозго, по нашим ораницама, воћњацима, ливадама, пољима, рекама, језерима..., читавим арсеналом отровних материја. Па, развој и промет генетски модификованих организама (ГМО). А, тек, увоз прехрамбених намирница, и биљних и животињских, крајње сумњивог порекла. И, да не ширимо тужну причу ни више нити превише.

Нормално је да се у одбрани територије и становништва Србије, у таквим ситуацијама, уведе ванредно стање и ангажује и Министарство за одбрану, и војска. Или бар делови одбрамбених структура стручно припремљених за ту врсту – одбране (Ако их имамо?), а јасно је да нам опасност по језик срачунато долази из иностранства, споља. Па, истовремено да се активира и Министарство унутрашњих послова, да спречи ширење тих зала унутар наше територије (Ако има ко?), против оних који из било каквих интереса делују и помажу непријатељу у ширењу зала изнутра. (Ма, коме је све то још на памети?!)

...Хм, све ми ово, у свега неколико секунди, дође слично „бројању оваца“ ради успављивања. Чак и кад заспиш оним првим лаганим сном настављаш да „бројиш овчице и јагњад“ јер како им одолети кад видиш како елегантно прескачу греду постављену на самом улазу у тор... А, тачно сам знао да ћете се питати, док упорно читате овај подужи „уводни почетак“ блог текста: Шта ли нам је сада наш блогер занимљиво припремио?!

Добро! Ово је мој ноћашњи сан, драги моји. Препричавам га покушавајући да се присетим сваког детаља. Мада, права тема приче тек овде почиње и требало би да буде „јако мало дугачка“(!). „'Ајд да кажем, или да тако кажемо, овааај, аааааааа, ааамм, оооовааај, да кажем...“. Оовааај, хтео сам да нагласим да ће остатак ооовеее приче, оОваАаај, као што је био и мој ноћашњи сан, бити веома кратак. „Јако ћу вас мало оптеретити, и очевидно и ушислушно...“, само ако будете „бар јако..јако мало“ читали речи својим очима или врло пажљиво слушали ваше мисли сопственим ушима – својим властитим чулима...“. Све је „јако..јако“ једноставно, „јако мало“ сложено, „врло мало јако“ разумљиво, „веома јако мало врло...“ ...фррр..фррр..хрррр... фрррр..хрррр..фррр..ааамм...

Ово су већ први „завеслаји“ сна. Ствари постају одједанпут јасне. На самом улазу у све медијске куће постављени су мали монтажни објекти величине киоска, а у сваком од њих седи по један лектор (језички редактор) и по једна слободна удобна столица. Лектор је произвољно одређен са јединственог „ратног списка“ војних резервиста, и има тачна „упутства о поступању“ према свакоме ко пожели да гостује у ТВ програму, без разлике о којој медијској кући је реч.

Поступак је веома једноставан: гост седне на „празну“ столицу испред лектора и крену спонтано да разговарају. Тема разговора најчешће може да буде иста тема о којој би гост желео да говори или разговара у емисији. Гост може да „прође“ до студија једино ако пред лектором покаже елементарну писменост. Чим почне да отеже (аАа..аАа...) или да користи поштапалице (ОВАЈ..., ДА КАЖЕМ..., 'АЈДЕ ДА КАЖЕМ... ПРОСТО МИСЛИМ..., ДА ТАКО КАЖЕМ..., ГЕНЕРАЛНО..., БУКВАЛНО, ТОТАЛНО..., У ПРИНЦИПУ..., ОВАКО..ОНАКО... Дакле, чим почне да се „фрља“ с тим поштапалицама лектор прекида разговор и упућује госта у правцу излаза (не дозвољава му одлазак у студио).

Ако неко од гостију „прође први круг“, одмах се разговор наставља тако да гост треба да покаже и елементарно знање, на пример, правилно изговарање: ИЗВИНИО (НЕ: извинУо), ЕВРО (НЕ: еУро), ПРОИЗЛАЗИ (НЕ: произИлази), ПРИКАЗ (НЕ: презентација), ДВАДЕСЕТАК (НЕ: око двадесетак), ОТАЏБИНА (НЕ: домовина), ОДНОСИ СЕ НА... (НЕ: везано за...), РЕЧ ЈЕ О... (НЕ: ради се о...), ГОВОРИ СЕ О ТЕМИ (НЕ: говори се на тему), ПРОГНОЗА ВРЕМЕНА (НЕ: временска прогноза), ОВАЈ ПРОСТОР (НЕ: ови простори)... и тако даље. Исто, ко то не зна лектор му не дозвољава одлазак у студио, већ: назад!

Има и „трећи круг“ који лектор умешно намеће госту, па чим примети: СТРАШНО лепо, СТРАВИЧНО добро, УЖАСНО занимљиво, ЈАКО мало, ЈАКО..ЈАКО слабо... Или: ако је гост склон претераном „улепшавању“ обичне очигледне стварности: сјајно, дивно, фе..но..ме..нал..но, фантастично, фасцинантно... Нема даље(!): лектор прекида „сјајнисање“ и љубазно показује госту пут ка излазу.

Ето, тако отприлике изгледа када се ствари морају решавати на „војнички начин“, у оквиру проглашеног – ванредног стања. Без испаљеног метка, за свега неколико дана проблеми са „инвалидношћу језика“ били би решени: Забрана уласка у студио свима који „трују народ“ исквареним језиком, бесмисленим поштапалицама... Па, нека се сви замисле: где су у свему томе..овоме...?! Нека знају, да после свега има и – дијагноза!

...Широм земље Србије одједанпут избијају протести, демонстрације, естрада, хајке на лекторе... Чујем неописиву галаму и испод мојег прозора, мада још није свануло, и мада је свуда поледица. Баш минус! Неко је одбијеним језички хендикепираним „те..ве“ гостима дошапнуо главног кривца за онемогућавање њиховог учешћа у ТВ емисијама. И уместо да се позабаве сопственом интелектуалном леношћу и отклоне тај „језички инвалидитет“, они дошли под мој прозор. И, Пробудише ме! Захтевају укидање "ванредног стања". Лакше им тако него да (на)уче свој матерњи језик, да се не брукају. Јер, кад „угине“ матерњи језик нестаће и тај народ!!! Бррррр, ал' је хладноооооо...!!