ЧАРОЛИЈА КУВАНЕ РАКИЈЕ

(Поетски есеј – оглед)

Наиђе тако период кад ми се више блогује – поетски.

Пре и после тога, углавном ми се блогопрозира. Проза!

Огледи, или на француском есеји, нешто су као између.

Ледени дани, овозимски, нису од утицаја на стил писања.

Грејем се разноврсно, пробао сам и – куваном ракијом.

Уствари, врућа кувана ракија баш „штипа“ и грло и нос.

Треба бити довољно вешт да ускладиш дисање и гутање.

Кувана ракија је знатно питкија кад си већ нечим згрејан.

Нарочито прија прстима око дршке криглице. И тај мирис!

Поглед ка прозору, а напољу упорно провејава ситан снег.

Мене прво привуче мирис, па је све више приносим носу.

Трпеза пространа, домаћини поштовани, слава и дружење.

Погледом кружим око хладних коцкица неизоставне пихтије.

Тик до њих су комади проје, замаскирани разним сиревима.

Кувана ракија не испушта примат, како да је не „испоштујеш“.

Не пијем ништа од алкохолних пића, изузетак је кувана ракија.

У ово доба године, разоружају ме намах тај мирис и тај укус.

Управо делим с вама своју малу тајну, нисам ја баш аскета.

Могу и ја, бар једанпут годишње, да уживам у тој чаролији.

Чаролија куване ракије и не треба да траје дуже од минут-два.

Само једна чашица, криглица, „и мирис и укус“, несвакидашње.

Е, сад, да ме неко упита шта сам оно хтео сад да испричам...?!

Ма, није ни важно, испричаћемо то неком другом приликом.

Кад „ледени дани“ мало ублаже, биће шанси за распредања.

Милина у души изазвана куваном ракијом, све друго одлаже.

Није ни потребно посебно „правдање“, кад је за душу.

Нисам желео да ми досипају још куване ракије, таман је.

Лагана врела домаћа супа, прекрива дотадашње мирисе.

Супа као мелем за нос и грло надражене од куване ракије.

Две кутлаче, и још једна, и таман и довољно за све госте.

Било је свега довољно, одмерено, скромно, укусно, лако...

Реч: таман, можда је најприкладнија; а тема: наше породице.

Топле су и сармице, а салате од разнобојне зимнице, за очи.

Не, нисам заборавио кувану ракију, с почетка ове приче.

Уз мирис куване ракије и почели су примерени разговори.

Све онако како и доликује дугогодишњим пријатељима.

Није недостајало ни две врсте печења, колачића, пића...

Стомак можеш заситити на много начина, али ово је за душу.

Чаролију куване ракије „зачинило“ је све јаче вејање снега.

И, безбедан повратак кући, након вишечасовног дружења.