НЕПИСМЕНИ КАО БЕЗИМЕНИ

У кревету... Пред поноћ. Легнем мало раније него обично. Неће ми сан на очи. Нисам одавно „бројао овчице“, да бих се некако заварао и што пре заспао. Ујутро би требало рано да се пробудим и устанем. Зажмурим. Спонтано ми мисли крену у сусрет неписмености, непознавању правописа и граматике... Неписменост : писменост! Прво ми падне да мисли упоредим са оном статистиком, као у фудбалу, однос процената (%) као одраз поседа лопте на терену између две екипе – 50:50, 63:37, 70:30... Учинило ми се баш згодним да „семафор“ одмах прикаже однос писмени : неписмени. Чинило ми се да је то боље него да „бројим овчице“. Да ипак буде нешто, али не било шта!

Цвет трешње... Лепота која се уздиже ка небу...
Сматра се и да пролеће почиње цветањем трешње!
(Фотка: 2. априла '16, подно Фрушке горе)

Проблем је што у области (не)писмености међ' данашњом популацијом постоји и категорија – полуписмени. Сврставам, одмах, неписмене и полуписмене у једну заједничку групу, јер лакше је за „баратање“ када су две групе, него када их је три. Промичу ми речи и фразе које сам ових дана слушао на медијима, читао на друштвеним мрежама, слушао у говорном језику свакодневице... Примери на сваком кораку, превише их, само врцају.

Упссс.., ево је једна од тих речи: правилно се каже свакодневица, а не „свакодневница“ (погрешно је рећи са „н“). Изражено у процентима износи приближно 90:10 одсто у корист оних који греше; може се закључити да скоро сви греше. На више начина сам указивао на ту језичку грешку, посебно на друштвеним мрежама, али људи су навикли и или уопште не примећују, или су тврдоглаво привржени стеченој навици, где и како год... Јер боже..мој они тако већ деценијама причају или пишу, па где сад да мењају.

Посебно ми је необично када они који себе сматрају „врх“ писменима пишу или изговарају: „...да пишемо (или говоримо) НА ТЕМУ – ту..и..ту...“, а правилно је: „...да пишемо (или говоримо) О ТЕМИ – тој..и..тој...“. Једноставно, људи негде у раном животном добу „покупе“ погрешно и никако им не допире до мозга да греше, већ сматрају да је правилно „писање на тему о...“ (уместо: „писање о теми...“); обрнуло им се у глави за сва времена, неповратно. А мени је то неприродно, нејасно, и не могу да разумем како/зашто не желе да исправе. Да ли би то могло да им се „избије из главе“ ако бисмо их, на пример, питали: „да ли су НА телефону, или су поред...?“, Стварно не знам..., мада мислим да је ово поређење из реда безвезних?! (Али, 'ајд'!) Аха, у процентима је негде око 80:20 одсто у корист погрешилаца.

Најближе је проценту „100 одсто“ незналаца свог матерњег језика, јер свима је свеједно када је реч о ЗАХВАЉУЈЕМ и ЗАХВАЉУЈЕМ СЕ. Не бих да професорски објашњавам, али знам да није свеједно како ћемо рећи. На пример, ако вас неко понуди пићем и ако кажете: „ЗАХВАЉУЈЕМ, може, радо бих попио (то) пиће!“, значи да сте љубазно рекли ХВАЛА и да заиста прихватате понуђено пиће (ДА), и да сте захвални због тога. Али, ако сте случајно или из незнања рекли „ЗАХВАЉУЈЕМ СЕ...“, онда је логичан наставак да кажете, нпр: „...веома сте љубазни, али не бих сада прихватио вашу понуду...“, значи и даље сте захвални, али нисте прихватили, односно, љубазно (учтиво) сте одбили (НЕ). Нешто слично негативном предзнаку у математици, једном малом минусу.

Још ми се не спава, не знам да ли ће ме оваква „преслишавања“ више расанити него уморити и приволети сну. Знам да сам ту неуморан. На видику су ми нове две речи „знатно“ и „значајно“: нисам рекао „или“ већ „и“, јер су обе исправне, али их људи недовољно правилно користе или тек случајно „погоде“ кад коју правилно да употребе. Није тешко. Ако је потребно указати само на квантитет (количину) онда кажемо „знатно више“, знатно мање“, „знатно лакше“, знатно теже“, „знатно боље“, знатно лошије“... А, ако намеравамо да изразимо квалитет (значајну суштину), онда све то исказујемо помоћу речи „значајно...“ (да не понављамо). Отприлике је тај однос 75:25 у корист оних којима је свеједно, који су несигурни, или који сасвим случајно понекад кажу тачно. Знатно више је оних који – не знају, али језички проблем је – значајан, зар не?

Кад само помислим колико људи свих узраста греше када употребљавају „долази до изражаја...“ или „долази до израза...“. Није им уопште јасно шта говоре или пишу. Нећете веровати, али тај однос је више од 95:5 одсто у корист оних који не знају када шта да употребе. Једноставно, ако треба да кажемо да је неко брз и да „његова брзина долази до ИЗРАЗА“, онда смо рекли правилно. Никако немојте рећи „његова брзина долази до ИЗРАЖАЈА“, јер оно прво је тачан опис својства које се наглашава (брзина), а ово друго (изражај) јесте само одраз на његовом лицу (изражај), видљиво испољавање његове емоције, осећања, доживљаја..., оно што се може очитати на нечијем лицу. Признајте, да ли сте икада о томе размишљали, или уопште чули?!

Рецимо да сам овде негде таман заспао, маа, заспао сам начисто. Ипак! А таман сам хтео да поменем и како се правилно каже 50 одсто, 25 одсто, 75 одсто..., јер чујем да многи погрешно „знају“, па кажу још и „посто“ или „проценат“ чак и „постотак“ (сматрају их све синонимима, свеједно им?!). Али ја спадам у „новинарску фелу“, а ми новинари смо се определили за – ОДСТО... И, одмах у подсвести следи низ „покретних слика“, као оно: сваком „по сто“, или „под сто“ („по' сто“, „по..сто“)... Ха, да сам седео за столом, и да сам будан, сада бих сигурно пао „под сто“, јер да се превише не фолирамо – ухватио ме сан, какав такав, али сан је... Адио!

*

Одмах почну испод очних капака и трепавица да се помаљају неке исписане пароле. Разабирам да је реч о „људским правима“, о „толеранцији“, о „равноправности...“, „о еманципацији“... Промичу „покретне слике“, носе собом непокретне написе, иду ми великом брзином у сусрет. Слично као на тркама „формуле један“, кад једино видиш само мутне трагове тркачких болида... Вид се брзо привикава и прилагођава. Полицијско обезбеђење указује на нешто слично ономе када се организују „параде поноса“, али није то...

Превише је велика маса разних људи који се крећу истим правцем и истим смером. Као да су им мотиви различити. Назире се истоветна идеја, такав им је бар изражај лица. Та истоветност погледа све више долази до израза... И не делују баш уједињени, мислим, нису „оркестрирани“... Ипак, тек делују као да знају шта хоће: захтевају своја права, траже своју равноправност, боре се против неке врсте угњетавања, нису превише агресивни, помињу слободу, залажу се за протеривање правописа са друштвених мрежа...

Другог априлског дана, дотакао сам и
гране са расцветалом младом крушком...
Сведок ми је сенка на кошеној трави.

Кад успеш мало јасније да ослушнеш њихов допирући „хук“, из разазнаног фонда речи и фраза, долази се до закључка да су им „кључне речи“: „малтретирање“, „прозивање“, „омаловажавање“, „мобинг“,  „тортура“...  Њима је, како тврде, доста свега тога, и желе да оду негде где их нико неће опомињати за неписменост, граматику, правопис..., где ће (како они мисле!) моћи да говоре и пишу „слободно како они желе“... Овде, у оквиру сопственог матерњег језика, постало им је неподношљиво; немају више воље ни да читају а још мање да пишу. Нервирају их и текстови који су пример познавања матерњег језика... Или: једноставно, можда би им било „и знатно и значајно“ лакше да протерају са друштвених мрежа оно мало преосталих – писмених!

Они се „беспоштедно“ боре за своју неписменост, да их нико због тога што су неписмени не „узнемирава“; њима (не)писменост није битна... Због наметања обавезе писмености они би најрадије да оду главом без обзира... Сви који су довољно писмени нервирају их, неподношљиви су им... Они би да пишу блогове, твитове, књиге, приче, поезију..., али смета им што их шачица писмених опомиње, исправља, изопштава, игнорише, и упиру прстом у њих, „извргавају их руглу“...

*

Сан не би био сан када би му крај био јасан. Најчешће се услед нечега прекине, одметне, прескочи у неку другу причу која није о истој теми и нема везе са текућим садржајем. Сан је као нека стазица далеко од јаве, али ипак довољно близу, да може да остави поруку; мање или више – јасну. Понекад толико јасну и опомињућу да помислимо да је нит између сна и јаве толико танка, да можда чак ни не постоји. Овде би порука могла бити: постојимо све дотле док се чује и наш матерњи језик, правописно исправан, макар га изговарала још само једна уста! ~ Најкраће, ја бих рекао овако: „Неписмени као безимени!“. И, тачка.