„САМО...“ ДО УСПЕХА

Мислећи човек (читај: блогер - па, и овај на фотки!) чим налети на неку реч или реченицу или знамениту мисао одмах почне да роји сопствене мисли и добије идеју за тему. Питате се већ, верујем, шта је сад наумио ваш блогер, чим овако директно, без пардона, „упада“ у текст чији се садржај ама баш ни мало не назире. Наравно, није лако назрети шта се „мота“ у глави вашег блогера који вас је навикао да увек буде непредвидив – како год?! Зато је веома важно да се добро наоружате стрпљењем, и наставите да „освајате“ ред по ред овог текста, а садржај ће вам убрзо, и то сте већ навикли, „казати се сам“; ево, само што није!

Прошли пут, пре неколико дана, бавили смо се појмовима који завршавају суфиксом „-изам“ – под насловом: ТЕРОР(-изам) ЛОШ ИЗАМ – и баш је текст о томе многима „сео као кец на десетку“, јер им је само још то фалило (у животу) ових хладних јануарских празничних дана. (Блогописање о тероризму!) Могао бих се кладити и да сам сада рекао да је многима то село као „кец на једанаестицу“ да би и то прошло, јер има их који се још трезне од „најлуђе ноћи“ и понављања дочека. Али, нисам ја такав; мислим, не желим да се поигравам с вашим поверењем и поштовањем. Не..не..не...! Имам довољно самопоштовања!

Извесни мислилац Паскал (Блејз) некада је изрекао, остало је тако забележено: „Желимо ли успети у овом свету, морамо најпре поседовати самопоуздање, а затим самопожртвованост.“, и мени то полако почне да „одзвања“ у пределу између два увета, или ту негде у глави, близу... Даа, одмах закључих: није било нарочито тешко тада успети у нечему, или било чему, ако поседујеш мало „самопоуздања“ и помало „самопожртвованости“ и ту си негде, већ си скоро успео. Можда си био и наскроз успео; тешко је то устврдити с данашње „тачке гледишта“...

Прво помислих, да тада само мало „само..овога“, па још малко „само..онога“, и ето ти успеха каквог и колико хоћеш... Но, нећемо сад то олако претварати у шалу, рано је, јер данас не бисмо могли да размишљамо о постизању „успеха у овом свету“ на сличан ондашњи начин. Зашто?! Једноставно, зато што у евентуалном данашњем постизању успеха постоји читав низ речи које почињу на „само...“, па није ни из близа лако закључити или погодити: колики је данашњи стваран пут до успеха? Колико ли је само неопходно речи које почињу са „само...“, у данашње време...? (Као знакови поред пута.)

Већ смо почели, ево, пишемо заједно овај блог текст, руку под руку, бара..барам, ја записујем, али осећам да сте и ви активни, а нисте само читачи чекачи. То ми се баш допада. Поносан сам на вас. (Ма, волим вас!) Када ми можемо да пишемо заједно, шта има ту после да се опет чита: истовремено док пишемо ми већ и прочитамо... Признајте, одувек сте тако нешто прижељкивали. И таман кад вам неки блогер досади (можда се то и на мене односи), а он вас „превари“ и ви поново радо проводите с њим у блог дружењу, бар десетак минута. Ију..ју..уу... десет минута у данашње време; то је непроцењиво! Зар не?

Коначно, „запловисмо пуним једрима“... Пустићемо многе речи које почињу на „само...“, да погурају наша једра која нас воде заједно у расплет овог блог текста. Јер, ако је чувени Паскал некада закључио да су за успех били потребни, пре свега – самопоуздање и самопожртвованост, онда ће бити занимљиво да покушамо да „откријемо“ шта је све данас неопходно (или није!) на путу до било каквог, и најмањег, успеха. Запловимо(!) спонтано, не придајући важност редоследу...

Колико нам може помоћи самосталност, или се изгледа узалуд надамо да успех можемо постићи ако смо заиста самостални. Па, ако и јесмо самостални, много је више оних који кидишу на самосталне и сасецају их на првом кораку, питајући се: „Ко стоји иза њих?“... Затим, призовемо у помоћ нашу самоувереност, али, онда тек постаје јасно колико свуда има нечијих „неверних тома“, и нагрну на вас као помахнитали, мислите: ничим изазвани; али они то чине „по дифолту“ јер њихов „систем вредности“ поприлично се заснива на плагирању, незнању, неискуству, неспособности...

Ако се, на пример, уздате у самосвесност, јер довољно сте свесни својих способности, стручности, знања, свести..., налећете на кордоне оних који ни немају појма ко су они сами, или уопште не знају „колико могу да добаце“... Још ако увиде да сте истрајни, односно самопрегорни, да вас је тешко зауставити или поколебати или смекшати, а сами себе одмерено покрећете на прегнућа... Чему онда и покушавати да тамо некога уверавате да је ваша самобитност неспорна и да је вама сасвим јасно колико је оно што радите важно за свеколики развој, а да многи не умеју да ту вашу свест о сопственој битности препознају на одговарајући начин, јер полазе од себе самих, боље рећи не умеју ни да је спознају, баш никако...

Не треба заборавити ни самохраност, јер друштво у којем живимо не подржава правовремено формирање и развој будућих породица; а све је чешће срести самохрану мајку или понеког самохраног оца. Или, још тужније ако вишом силом (а живот је непредвидив!) дође до изненадне смрти једног од супружника а остане онај други с малом децом и многим започетим „животним сновима и плановима“. И, кога брига (циљам на: друштво!) што је у таквим околностима веома тешко доћи до успеха; јер, о успеху „у овом уврнутом свету“ сада и покушавамо да промишљамо.

Шта већина оностраних знају о вашем самообразовању, о томе колико ви самоодричући се радите на себи и на унапређивању својих урођених и стечених талената... Или, још нешто, ваш изражен осећај за самоодговорност, што је данас права реткост или, како се још каже: „мислена именица“... Да не пропустимо да поменемо и самопоштовање, или сматрате да се оно подразумева; али није тачно, јер ретки људи у данашње време поседују ту наизглед обичну врлину. А ко уме да поштује сам себе, умеће да поштује и друге, и знаће како да искрено задобије више поштовања...

Овако изгледа плац, ако се не одржава. Зарастао...
Не може плац да се - самоодржава!

У протеклом делу текста можда је било и боље овако: навести свега десетак важних речи које почињу са „само...“, а многе преостале сличне речи само набројати, јер остаје могућност, опет, да свако ко ове редове са мном пише (или их накнадно чита) дода понешто из свог „самоискуства“ или своје (личне) „самопраксе“... Покушајте, пробајте да се само присетите, колико је још остало необухваћених појмова, веома битних за постизање успеха „у оводанашњем свету“... Или их на путу до успеха треба – заобилазити!

Баш сам се потрудио, размишљајући о овој теми, да онако више за себе набројим што више речи које почињу на „само...“, и погледајте које су се речи неповезано  спонтано појављивале: самоангажовање, самоодржавање, самоодржање, самоваспитање, самоорганизовање, самоизражајност, самоуправљање, самонавођење, самоодбрана, самозаштита, самоповезивање, самопозивање, самоприказивање, самоукључивање, самодопринос, самоиздаваштво, самоподмазивање, самоштелујуће, самолепљиво, самоуништење, самоубиство (ух, далеко било!)...

Све ми се некако чини да је на путу до успеха „у овом туробном свету“ потребно далеко више водити рачуна о многим „споредним“ стварима, далеко више него некада, а неке од њих нам самопомажу, док неке само одмажу...?!