ЗРЕЛА САМООДГОВОРНА ЛИЧОСТ

Ових дана, предновогодишњих, уочи Нове 2016, ослушкујем околину и покушавам да извучем „кључне речи“ које обележавају свакодневицу. Присећам се и како је раније, да не кажем „некада“, било... Не трудим се много да издвајам и бележим све што запазим, али био бих задовољан и ако само бар једно вредно запажање оправда наслов овог текста... Признајем, помало и проверавам сопствену моћ опсервације...

Запажам како се обични људи поздрављају, шта „убацују“ у своје реченице не би ли их празнично проширили. Колико су те реченице искрене и добродушне, а колико су испразне и куртоазне и реда..ради... Како се муштерије обраћају својим трговцима, продавцима, касирима, службеницима на шелтерима... Како се комшије опходе једни према другима... Надасве, да ли умеју и да пажљиво саслушају једни друге. Како (из)гледају корисници градског превоза остале сапутнике, на линијама које додуше веома ретко и кратко користим; и како се понашају контролори у градском превозу.

Како поштари застајкују од поштанског сандучета до сандучета. Како чистачи улица градске чистоће несвакидашње лицкају тротоаре и гуркају пластичне канте на точковима задржавајући се од капије до капије или од прозора до прозора, мало „бучније“. Како власници малих продавница „пиљарница“ с времена на време метлом гуркају лишће, пикавце, поклопце на гомилицу одакле скупљено носе кућним лопатицама до најближих контејнера за смеће...

Како пекари „улепшавају“ своје излоге разноврснијим пецивима. Како посластичари истичу у „првим редовима“ свечарскије слаткише. А у излозима књижара како се намећу шароликија издања штампаних књига. Како се у ћумурницама диме пљескавице, ћевапи, кобаје, пилетина... Како конобари ревносније извирују примакнутији вратима и прозорима својих кафаница и ресторана...

Како возачи паркирају своје аутомобиле, правилније или надобудније, него осталих тристотине и педесетак дана. Како пешаци прелазе улицу на обележеним пешачким прелазима, да ли процењују остале учеснике у саобраћају (читај: аутомобиле) или само „бупну“ на коловоз без размишљања или икакве претходне најаве, макар искораком једном ногом и погледом... Како се странке понашају у редовима испред поштанских шалтера или каса у већим тржним центрима.

Центар Земуна, недеља увече, претпразнично...

Како возачи свих точкаша у току вожње разговарају држећи једном руком мобилни телефон „прилепљен“ уз ухо (грло и нос)... Како мајке излећу с дечијим колицима непажљиво на коловоз... И како несавесни возачи бахатим паркирањем „пресецају“ пешачке и бициклистичке тротоаре. Како старије особе ненадано и неопрезно бану на пешачи прелаз када је за њих „црвено“... Како ретко ко прелази улицу најкраћим путем, већ дијагонално (укосо)...

Како људи свих доби пљују по сред тротоара, а тинејџери чим застану запљују око сопствених ногу толиком брзином да је неупоредива „локва пљувачке“ са бројем проведених  минута на једном месту... А бацање пикаваца као саставни део пушачког ритуала, већ је стара катастрофална прича, и време је да се регулише драконским законом. Испљувавање „жвака“ по асфалту је „обавезно“, чак и ако се у близини налази нека од разноврсних канти за отпатке...

Ту где једеш: обавезно измрви, баци амбалажу и салвету и најлон кесу... Или све то згужвај и затури испод неког кућног олука, или остави на нечију „клупицу“ (симс) испод прозора, или набаци на крошњу дрвета... Само немој, ни случајно, у неку канту за отпатке... А, пластичне флашице разних величина баш су „згодне“ за шутирање делом улице којом пролазиш, па кад ти досади да је шутираш лепо је гази док јој „душу не истераш“, да сви около чују, још кад је газиш „дубоко у ноћ“, и пробудиш тако све уснуле суграђане у кругу од бар педесетак метара...

Сад ми пада напамет: па, што бих се сад трудио да изведем било какав закључак; зар мора увек да постоји неки закључак...?! Једноставно, кажем: сада је крај блог текста, и готово!... (Мој блог и моја слободица!) Хајде сад мало да одвојимо поглед од компјутерског екрана и размишљајмо заједно о овоме што сам навео, а сасвим сам сигуран да свако од вас има да дода бар још педесет одсто сличних запажања на све досад (на)поменуто...

Кривци су највише људи на власти, неспособни су да реше елементарне проблеме нашег бољег живљења. Очигледно, оманула је и породица; омануо је образовни и васпитни систем; нису добри закони, казне су симболичне (ако их уопште и има); комунална полиција је погрешно оријентисана; савест појединца је одавно заборављена категорија, опомињање не помаже, нити рестриктивне мере... Да, да, да, поменух: савест! А није згорег да поновим и: Да ли умемо истински да слушамо једни друге, да ли?!

*

Ваш блогер, за воланом, у ноћној акцији...

И таман кад сам хтео да овај текст неком својом „мудрошћу“ сасвим приведем крају, појави ми се на „онлајну“ Владета Јеротић, наш академик, нудећи своја увек више него добродошла размишљања, чак објављена и у једној од његових књига. Чичица Владета вредан је сваког поштовања. Размишљања и сажети ставови о способностима индивидуе које би требало да развије да би се сматрала – зрелом личношћу.

Као поручено, јер највећма „у том грму лежи зец“. Наиме, Јеротић наводи да што је више незрелих личности у једном друштву, мање су шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку. Пре свега, шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу? Снага човековог – Ја?! Баш оног „Ја“ што се провлачи у свему што сам и ја насумице дотицао од реченице до реченице овог текста...

И Владета Јеротић напомиње да редослед онога што управо следи није толико битан, а ређа важне способности човека: „за вољење неког другог а не само себе самог“, „контролисања сопствених нагона и импулса“, „подношења непријатности, бола и патње“, „поседовање зреле, а не инфантилне савести“, „умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости“, „да будемо независни“...

Кад се удубимо и боље промислимо, усмерава академик Јеротић, требало би најпре да одговоримо на питање „колико је свако сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима?“. Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад. „Нема зрелог друштва без зрелих индивидуалаца“ – закључује Јеротић, и додаје: „А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, колико год да то изгледа философски – од самоодговорности.“...

Признајем, све време сам покушавао да наводим воду на тему о нашој самоодговорности, и да се није појавио Владета Јеротић, нисам баш сигуран да бисте лако разумели шта је (овај) блогер хтео тачно да каже. Извукао бих се ја, као и обично, и привео тему крају на задовољавајући начин, али лакше ми је било да прихватим и „присвојим“ мудре речи омиљеног академика. Мудро је то, зар не?, с моје стране!