МОЈЕ КАО ПОКАЈАЊЕ

ПРЕ*ПОКАЈАЊА

Сам живот зна, шта године носе,

колико има добра, а колико зла,

многи су богати, док други просе,

колики је тек пут од семена до тла.

Кад живот шапатом тражи покајање,

застани тад мало, и тихо се запитај:

да ли ти је душа спремна за прање,

можда нов почетак, или ближе крај?

*  *  *

ПЕСМА ПОКАЈНИЦА

Живот ми песму шапуће,

тражи – покајање!

Неспретно и нехајно.

Шта му би?

Ко стоји иза тога?

Вероватно, ти!

Одзвања ми даноноћно:

покајање, покајање, покајање...

За много што нисам чинио:

кајање, кајање, кајање...

И за много што сам чинио:

кајање, кајање, кајање...

Да ли свима нама

живот тако шапуће?

Да га нико не чује!

Да нико не примети!

Да се нико не досети!

Живот те само ненадано

на покајање подсети!

Какав је то необичан знак,

живота или смрти – зрак?

Сам живот нас спаја

или раздваја!

А кад дође до краја,

ко је крив: ти или ја?

Муза ове песме,

нисам ја, ниси ни ти –

нестварна поетска страница

– ово је само нова песма,

песма покајница.

И, не вреди да се скривамо,

јер живот свуда увек види

наша права лица!

Докле ће тај живот, овакве

стихове, његове песме,

да ми шапуће, и намеће?

Стварно, шта животу би

да ми захтева покајање?

Сто му „кучина и трица“,

и ово је љубавна песма,

али, и песма – покајница!

Да ли уопште умемо

да се правилно покајемо?

Да ли уопште знамо

покајања значење и значај?

Да ли у души осећамо?

Да ли је живота шапат тај

тајновита порука само:

да је комплетиран животни век,

или јесте неки наговештај – тек!?

*  *  *

(Д. П, 19. децембар 2015, Земун. ~ Опет поноћни тренутак

једног новог дана, и потакнуто песничко размишљање...)

ПОСЛЕ*ПОКАЈАЊА

Многи и не знају шта је покајање,

а безброј пута су се већ покајали,

неком је цео живот пуко кајање,

многи су се од покајања склањали!

Покајање је тешко објаснити речима:

кћер је наде, и извор је смирености,

покајање, кажу, помаже нам свима,

новом животу, и грешној прошлости.