МОЈЕ ОДВЕЋ КАСНЕ

ПРЕ*КАСНО

Прекасно је кад животна прича скоро прође,

кад свеколике рачуне почињемо да сводимо,

кад време за сваки тужан растанак већ дође,

а покушамо да све пропуштено надокнадимо,

Тада је најчешће исувише касно, да, касно је,

не помаже ни преразмишљање нити кајање,

прекасно и некорисно нам сазнање: јасно је,

бесане ноћи остају, само за тужно набрајање.

*  *  *

КАСНО ЈЕ...

Кад је стварно касно(?),

није нам увек јасно(!).

Кад је касно у животу,

применити – доброту?

Који је то живота трен,

било његов или њен,

да незабораван буде,

судбине нам га нуде.

Како га одма' одабрати,

да га дуго добро прати,

да не буде много касно,

не овлаш, већ страсно.

Деценије када прођу,

а зреле доби надођу,

рећи: хвала, мало је,

сви знамо да: касно је.

Ујутро, кафу пијемо,

очима мисли делимо,

у ваздуху је квасно,

у подне је већ касно.

Спавање леђа у леђа,

неразумевање и међа,

сањање је тад сабласно,

зора дође, каже: касно.

На крају животног пута,

душа кад више не лута,

схватимо, да страшно је,

само одзвања: касно је...

Ако нову шансу добијемо,

награду живота одбијамо,

шта има више да се чека,

немамо два животна века.

Кад зажалимо пропуштено,

прожме нас незаборављено,

има ли времена за страсно,

не..не, све је одвећ – касно!

(Д. П. ~ 25. август 2015, Земун)

*  *  *

Да ли је касно? - пита се и ваш блог песник!
За заједнички гриз приспеле јабуке - није!
(Фото: 27.8.15, Фрушка гора)

ПОСЛЕ*КАСНО

И кад до животног сазнања стигнеш на време, већ је касно.

Све пропуштено је бесконачно далеко, скоро је немерљиво.

Прошлост гледа на проживљено, уз ругање и жал – пркосно.

А живот, ако му само попустиш, понашаће се тад дремљиво.