МОЈЕ КОЈЕ МОГУ

Мој храст и ја!
(Поред ауто-пута Београд-Ниш,
на 101 километру од Београда: 3. јун 2015)

ПРЕ*ПЕСМЕ

Питала си ме, ономад:

„Кад ћеш ми написати

ПРАВУ ПЕСМУ

да ме – обори с ногу?“

Одговорио сам, тад:

„Написаћу ти песму,

у непоновљивом слогу,

за тебе – ја и то могу!“

*  *  *

ПРАВА ПЕСМА

Написаћу ти

„праву песму“

да те обори с ногу!

Да срцем се саплетеш

на сваком њеном слогу.

Да осетиш сваку јој осеку

и доживиш сваку плиму,

да не приметиш риму.

Написаћу ти „праву песму“

да осетиш душу ти тесну,

како не може нигде да бежи,

да ти се сва кожа најежи,

да те обузму ноћи бесане.

Желиш „праву песму“, моју,

да ти је у даху напишем,

да те онесвести и с ногу обори;

уплешћу у њу акорде танане

да те милују док не сване.

Написаћу ти

„праву песму“

да те обори с ногу!

Да се цела у љубави разлетиш,

да се у тренутку свега лепог сетиш,

да ми све одмах опростиш,

да осећањима детелину покосиш,

да се „правом песмом“ поносиш.

Написаћу ти „праву песму“

која ће те загрљајем обујмити,

надом и вером снажно надахнути,

прстима мојим по теби засвирати,

уснама мојим заносно ти певати.

Најбоље да одмах „праву песму“

по бедрима твојим испишем,

само једним покретом гудала,

само кратким уздахом дубоким;

и нећу престајати да тако дишем!

Прави је час, сад, да ти напишем

„праву песму“, да те обори с ногу.

Док је читаш да заборавиш и име,

и све проживљено и неостварено;

нећеш онда говорити: „Не могу!“.

Да ти одма' „праву песму“ испевам,

да не знаш од чега ћеш да заплачеш,

да не докучиш како то ипак успевам,

кад пожелим, и вечност да одмичеш;

да те „права песма“ – обори с ногу.

Очекујеш ту песму, одлагати је не могу;

– „праву песму“ управо ти пишем, јер

чекаш: кад ћу већ, да оборим те с ногу...

(Д. П. ~ од 2. маја до 27. јула – 2015; Земун.

Иначе, дуго се дуго ова песма „крчкала“...)

*  *  *

Омиљен храст - никад усамљен, одупире се времену,
пале гране остају нетакнуте, простор је ограђен,
намерници радо приђу да га виде, воле природу...  

ПОСЛЕ*ПЕСМЕ

Ах, те седамдесете, и стихови певаних песама,

што уткаше се у начин млађаних размишљања,

док је за описе требало изговарати много речи,

кад све је знатно више и јаче „обарало с ногу“;

маштало се тад: била си млада и био сам млад.

Данас, може и далеко краће, с мање набрајања,

да се говори и пише, и са мање буђења сећања,

што желимо рећи, записано је у обичном блогу.