МОНТЕВИДЕО – ФУДБАЛ СЕ ИГРАО

Век и по, траје фудбалска игра слична данашњој. Фудбал...!? Развијао се, мењао, напредовао, ширио меридијанима, постајао популаран у свим деловима света... Јединствен филм „Монтевидео, Бог те видео“ спада у најлепше филмове, наше и шире,  који и има и нема везе с фудбалом и фудбалском игром. Филм је леп јер казује о фудбалској игри прве половине прошлог века. А без фудбалске игре не би било ни те величанствене приче која се уз њу одвијала, али и надвијала. Прича је свевремена, високо изнад фудбала, и Монтевидеа, и фудбалера, и њихових породица, обожавалаца, обожаватељки... Приповетка филмска о тадашњој фудбалској репрезентацији ондашње Југославије, о њиховој незаборавној игри кожном лоптом, филмована је на радост (и) свих филмофила. Непредвидива догађања на филмском платну, баш као и на фудбалском терену... Јер, ондашњи асови са спортског терена – Моша, Тирке, Милутинац... - били су и асови у животу ванспортском – шармери, шмекери, боеми... Имали су душу!

ПЕТИ ЗИД

Временом уочите да у вашој дневној соби, просторији коју делите и са свим вашим укућанима, где најдуже „седите у четири зида“, уместо уобичајена четири постоји и „пети зид“. Или, нешто вам је необично у четвороугаоном пословном простору којег већ годинама делите са блиским вам особама, као да и тамо постоји (и) „пети зид“. Још, ако идете редовно на рекреацију а у правоугаоној сали где вас има најмање десетак, опет, уочавате нешто налик необичном свеприсутнијем „петом зиду“... Време је да се „паркирате“, стоп (!), повучете „ручну кочницу“ - размислите о свему!

Тај „пети зид“ није од цигли, ни блокова, ни камена, ни дрвета, ни сипорекса, ни стиропора, ни платна, ни леда, ни ригипса...

„ПИЛОТИ“ СА ДЕДИНОГ КРИЛА

Био сам ђак другог разреда основне школе у мом родном селу Велики Цвјетнић, општина Дрвар, Врбаска бановина у Краљевини Југославији. Мај месец, 1935.  Леп пролећни дан, потпуно ведро, без ветра, врло пријатно за шетњу. – увек је тако (пра)деда ЂуРо, чим би унуци доспевали у узраст наглашеније радозналости и удобно се смештали на „...дедино крило, да им деда натенане исприча, како је то било“, почињао занимљиву причу о себи, како је и зашто постао пилот. – Учитељ Тома повео је ученике сва четири разреда основне школе у шетњу кањоном реке Крке, која се улива у Уну. Постројени по двоје, насред поља, изненада се на небу појавио мањи путнички авион, на висини преко 2.000 метара. Застали смо и учитељ нам је причао о - авиону и пилоту. У причи је истицао да су пилоти високо образовани и врло храбри. Посебно је нагласио да „пилот не може бити свако!”. Тај учитељев нагласак, да пилот не може бити свако, у мени је и побудио жељу да будем пилот. Та моја жеља, од тада је остала у мом маштању.

Ређали су се завршетак основне школе, чување оваца и коза на планини, где се живи једноставно и усамљено... Па, упис у Грађанску школу, у Дрвару, 1938. Шестоаприлски рат 1941, прекида школовање и ЂуРо се тешка срца поново вратио овцама и козама. С непуних 16, добровољно креће борбеним путевима партизанских јединица, и завређује чин поручника. Земун, 1946, игранке у Дому авијације, први контакти с авијатичарима. А, онда, од пролећа 1947, као „по концу“: конкурс, лекарски прегледи, упућивање у Трећу класу Ваздухопловног војног училишта, у Панчеву.

Први мој лет школским авионом УТ-2 извршио сам 28. априла 1948, на летилишту код села Плочице, недалеко од Ковина, са наставником Матом. Тај лет, на висини 1.500 метара, називао се информативним. Наставник је управљао, а ја сам овлаш држао команде авиона и посматрао... Између себе нисмо имали везу  а  кабине авиона су отворене, па смо се довикивали. Наставник је извршио комплетну зону - благи и оштри заокрети, претурање, петља, равенсман, имелман, ковит, борбени заокрет и бочке (хоризонтални ваљак).

Обично на овом месту унуци прекину деда ЂуРу питањем како се осећао, да ли му је била мука током првог лета?!

После тог лета не могу се баш похвалити својим осећањима. Наравно, по слетању било је и „риголето”, после чега сам се још лошије осећао. Мислио сам да ја нећу моћи да будем пилот. Али, ћутао сам, трпео, нисам јавно ништа одавао. Приметио сам да су и многи моји класићи доживели слично, али су се неки правили важни. Но, већ сутрадан, нас петорица смо с наставником самостално полетели и успешно слетели, и то, по четири школска круга. А мој утисак о могућности подношења летења и управљања авионом определили су и утврдили моју љубав за летењем.

Ваздухопловно војно училиште завршио је на борбеном ловачком авиону ЈаК-9, са звањем пилота ловца. Школовао се потом и у Русији и у Америци. Имао је ЂуРо и здравствених проблема, али упорно је настављао и остварио летење у Ратном ваздухопловству око 20 година. Иако релативно млад, четрдесттрогодишњи ЂуРо, са четрдесетак година радног стажа, одлази у пензију, али наставио је с летењем, укупно још двадесетак година, све до 1990, у Аеро-клубу „Херој Пинки“ – Нови Сад, на аеродрому Ченеј, и тиме завршио своју богату и садржајну летачку каријеру. Једноставно, осећао је да му рефлекси нису као раније, а била је наступила и 65.

Сећам се тог раног јутра, иако припремивши се већ да одем до лекарске комисије за продужење лиценце, изашао сам из стана, и уместо да скренем тротоаром улево, само сам лаганим корацима наставио право и прешао широки булевар који ме је тог тренутка раздвајао од парка на београдском Ташмајдану; мало сам био успорио, утонуо у размишљања и најлепша сећања која може имати само прави пилот и заљубљеник летења.

Дан је био без дашка ветра. Нисам примећивао покрете људи у парку... Једино се сећам јасног закључка и да су се у само једном једином кораку „премотали“: 41 година летења, 25.088 летова, 3.821,20 часова проведених у ваздушном простору... У једном једином кораку. Једва да сам спознао тренутак и лакоћу доношења - одлуке!? Никада лакше... Само сам наставио шетњу... Нисам више продужавао важност летачке дозволе.

Ето, тако је сада већ времешни али веома чили (пра)деда ЂуРо остварио своју потајну дечачку жељу из ране младости, да буде пилот. Небројено пута је своју причу понављао двојици унука. И кад би данас био у прилици да бира професију, истиче, опет би изабрао пилотски позив. Он и данас има и те како разлога да повремено исприча ту своју животну причу, али сада праунуци, којој радо и с објашњивом лакоћом, манирима авијатичара и романтичара, „открива“ и оно што дечаци нису умели да измаме – најтананија незаборавна осећања заљубљености у летење:

Лепота пилотског позива јесте у томе што пилот у сваком лету доживљава нешто ново; вине се попут птице „небу под облаке” и посматра све на земљи са птичијих висина; креће се слободно ваздушним простором без „семафора”... Пилотски позив крије у себи изазов што развија љубав према том позиву и небеским висинама. Трчање при полетању доживљава се као јуришање - све брже и брже, а моменат одвајања од земље доживљава се као победа у том „јуришу”. То доживљава само пилот који лети срцем - из љубави!

Троипогодишња праунука изненада „ускаче“ свом прадеди који се рукама размахао - у причу:

- „Деда-деда, одма идемо напоље, у парк, понеси мој тротинет, оћу да лееееетим...!“

Данас:

Виталности свог духа и тела, у праскозорје осамдесетосме године живота, бивши пилот ЂуРо дугује понајвише боравку и раду на свом викенд-плацу у подножју Фрушке горе, где црпе неопходну снагу за живот. А, на питање шта је по занимању, ЂуРо инсистира да је само војни пензионер, не додајући чин, јер коме је то уопште битно.

СОЈЕВИ НАД СЛОЈЕВИМА

Да ли вам је некада (или: сваки пут!) већ портир на првим вратима надмено тражио да му покажете написмено тезе или ноте када долазите да разговарате са првим човеком фирме или институције која га је ту поставила, рецимо, ради обезбеђења? Затим, секретарица која обавезно инсистира да јој издиктирате о чему све желите да разговарате с „њеним“ директором! Онда, медицинска сестра која „наваљује“ да јој као пацијент потанко све испричате о ономе што желите да разговарате са доктором специјалистом, испред чијег кабинета она зарађује плату?! Потом, док главни мајстор молер ради јасно договорен посао у вашој кући, његов помоћник „физикалац“ из трећег плана потанко запиткује и коментарише, да и њему објасните оно што његов мајстор већ ради, како би и он знао појединости и предложио (по)нешто, а изван његовог делокруга(!). Наравно, и контролор у градском превозу који, сем свог посла, неувиђајно „смара“ возача којом ће брзином узбрдо, којом низбрдо, када ће да укључи сигнализацију за скретање... А, тек, царински чиновник који „мора“ формацијској чистачици да „објашњава“ зашто је нешто урадио тако, а не онако. Да не помињемо силне возаче у „високим“ институцијама које су руководиоци које (пре)возе „навикли“ на потанко препричавање, хвалисање, јадиковање о тек обављеном или још необављеном... Или, на пример, ситничав разносач новина да „примедбује“ новинару зашто је у (овом) тексту ставио тол'ко интерпункцијских „подсмешљивих“ знакова... Аххах, умало да заборавим и све присутније радознале „баба-сере“...

МАЛИ МАЧАК КРЕТИНО

Живот најчешће иде поред нас, уз нас, с нама, без нас... Ово је истинита прича о малом мачету Кретину, названом по надимку најмлађег „јунака“ из старог филма са Софијом Лорен и Марчелом Мастројанијем, у главним улогама, који су се бавили сумњивим пословима, имали „пола туцета“ деце, а најмлађем је због његових својеглавих непредвидивих враголастих несташлука мајка (глумица Софија) „тепала“ на сочном италијанском - Кретино. Необична асоцијација комшије Туса, на мало маче, није баш без основа. Хајде да прочитамо причу заједно:

Глава породице Марчело у том филму је глумио шверцера цигарета, а његова супруга Софија те цигарете је продавала... Наравно да су је карабињери често приводили, а једина шанса да о(п)стане на слободи био је брзи останак у „другом стању“. Накупило се тако годинама подоста дечице. Није она могла по цео дан довољно сама да брине о њима, па се тако једанпут догодило да се најмлађи прејео трешања с коштицама од чега га је заболео стомак. Док је она журно радила по кући, малецки је седео насред собе на нокширу и напрезао се уз болне гримасе. Таман када га је љутита мајка прозивала: „Кретино, мама мија бебино, јадни мамин Кретино“, изненада се зачуо „рафал“ коштица у ноши: ду-ду-ду-ду-ду..., значи, „кренуло“ је! Ни смешно нити жалосно.

 

Прича о мачићима из оволетњег мачијег легла одвија се на пространом плацу око куће чији је власник добри комшија Тус. Зид од старе цигле довољно високо одваја плац од прометне градске улице. Да није „неботаничке џунгле“ било би то лепо двориштанце усред градске вреве. Овако, обрасло дивљим растињем, било је више рај за птице и мачке. Због свеколике заузетости, комшија често не стиже да редовно „шиша“ дивље растиње. Недавно, једна мачка је у дворишту омацила петоро. Бело-црно маче откако је провирило из једног густиша у дворишту одмах је привукло посебну пажњу. Колико год се мајка маца трудила да научи своје мачиће општем мачијем начину живота, нарочито скривању у случају опасности, мали мачак је за почетак савладао једино лекције из „опрезног кретање по терену“ и „излежавања у хладу набујалог растиња“... Кретино?!

РЕДОВИ НАШИ НАСУШНИ

Подужи ред вијуга у пошти, али не толики као кад стигну пензије. Важно да ред није напољу, уз тротоар, на врућини, по киши, на ветру... Ипак, када уђеш, иако „клима“ ради, нешто ти смета. Наши људи, није да нису навикли на редове, једноставно, као да не умеју да им ред буде „лакши“ и подношљивији.

Унутра постављена плава уочљива трака што вијуга у простору пространог поштанског хола, на металним носачима висине баш погодне за „подбочињање“ рукама, усмерава куда би ред требало да се одвија - ка средини испред десетак шалтера, па који први буде слободан. Чак је на поду нацртана и жута „стартна“ линија. Једино што уместо једног по једног, у потиљак, могу по троје да се ухвате за руке и иду један поред другог, толико је „широка стаза“... Наизглед све јасно, али ипак враћамо се – „фактору човек“! Још ако има надохват и пулт за писање (читај: ослањање!), онда се многи у пролазу докопају својих пола метра дужног простора, надлакте се, стоје, дремају, само што не „попадају“..., а ред се онда додатно прекида и развлачи све више и више.

ШАПУТАЊЕ НА ЈАСТУКУ

Врелина... Пржи са свих страна… Одоздо врео пустињски песак, а одозго усијано афричко Сунце! Фатаморгана, само у наговештају, јер није баш дотле било дошло, једино што изнад самог пешчаног тла помало „лелуја“…. Има довољно воде за пиће у повећој чутурици, али све је топлија. На песку трагови пустињских змија, инсеката…, само до првог пустињског поветарца који све то затре у пар секунди остављајући за собом једва приметне ситне пешчане таласе. Као равна језерска површина кад је нешто мало узбурка… Нема у пустињи баш много „знакова поред пута“…