АЕЕЕ..., НАРОДЕ МОЈ!

(...Ако сте гадљиви, али стварно, најбоље би

било, да не читате овај блог текст – уопште!)

Оно мало преосталог „нормалног народа“ не може много да

поправи општи утисак. Јер, као ехо, одјекују „општенародни“ –

ужас и катастрофа! Колико год да покушаваш да „окрећеш главу“,

ипак краичком ока или делом слушног апарата или милиграмом

сопствене мождане масе, чак и срцем и крвотоком (то може и да се

инструментима прецизно измери – крвни притисак и пулс!)..., знатно

„закачиш“ највећи део иритантног што те окружује и непрестано те

гађа „рафалном паљбом“ у твој тек помало начет ментални склоп.

А чији „ментални склоп“ није бар мало начет?!

Одеш у одговарајућу бању на рехабилитацију након инфаркта и стента

како би уз стручан надзор нашао свој мир и начин за успешан опоравак,

кад тамо наиђеш на неочекивану и невероватну – тортуру и тираду.

А „ничим (си) изазван“! Питаш се изнова у животу: Зашто баш мени...?!

Наиме, неки тамо површан „стручњак“ задужен за „пријем и смештај“

пацијената, додели ти, недовољно промишљено, собног цимера, али

каквог? Иритантног. Небулозно и безочно – иритантног!

Буди се „човек“ рано..рано, већ око четири часа, шмрче, урла док

удише и издише слично урликању дивљачи у шуми (анхгхваа..анг..хваа...),

не покрива се током ноћи, стално шмрца, мрмља нешто сам са собом у

браду, лупа (југо)пластичним папучама док их приноси (трассс!) и обува

кад пође да устаје намеравајући до тоалета, све чини претерано бучно,

„шора“ бучно не затворивши врата за собом, наравно кад очекујеш да

ће зашумети вода из водоклотлића, цврц, тишина, јер он се не сети да

пусти воду, али зато обавезно снажно залупи вратима... „Понаша“ се по

принципу: топло..хладно... Непредвидиво. И није то све, а још није

прошло ни „4,15“, јер он у том започетом неотесаном низу никад не

искључује купатилску сијалицу тако да и светло и вентилатор настављају

улудо да „горе“ у затвореном ве..цеу, до њихове „техничке изнемоглости“.

Нормалан човек не може а да се не запита: где је и како тај времешни

седамдесетогодишњак-плус „спрцао“ толике године а да није научио

ништа од бар иоле основног цивилизованог понашања...?! Боље да не

наводим оно што мислим: одакле је дошао, где је живео, шта је радио...?!

Боље замишљајте сами! Буђење је планирано у седам часова – далеко је

још јутро! Тај човек, тај „погрешан пацијент“, тај „случај од човека“, тај

редак „људски узорак“..., све то је за њега „премало рећи“, наставља да

„бургија“ „оргија“ „паламуди“ „луууди“... и шта ли већ, стално нешто:

премешта уз иритантно шушкање, гребање, лупкање..., испадају му

ствари из руку и кад падну на под од ламината стварају у јутарњој

тишини стресну буку... Аајооој, а тек кад почне да искашљава шлајм из

грла и „повуче га чак из пете“ згадио би „пук војске“, при том обавезно

пљује по неколико пута да би „искр(к)љао“ све из грла, па ако није све

избацио из дисајних органа онда изађе на собну терасу па настави да

кр(к)ља и „чупа шлајм“ да би га или прогутао или се утишао тако што

га вероватно (већ) „штрцне и бућне“ у понор чак са деветог спрата

право у слапове фонтане која се степенасто прелива и уз једноличан

шум нестаје испод пасажа хотела... Притом, сасвим је извесно, он

извршава и праву ранојутарњу „биолошко-надзвучно-фрустрирајућу

агресију“ на бар још десетак околних соба или апартмана хотела. Ууух,

а тек кад врши велику нужду (опет не затворивши врата ве..цеа!)

напиње се и гласно прди и стење, па кад потом и „пусти воду“ не

обрише четком фекалне трагове по ве..це..шољи... И, шта да ради(?),

пренеражен „собни (му) другар“ само ћути, „чкиљи“ на једно око,

ослушкује на оно „непокривено“ уво, не гледа у његовом правцу,

уместо мирним сном бави се злослутним предвиђањима: шта би

могло следеће да „груне“ или „зашушти“ или „звец(к)не“ или „прасне“

или колико би могло евентуално да потраје тренутно „затишје“ у соби...?

Извучеш лагано и неприметно руку испод јоргана, као да крадеш

сопствени мобилни телефон и погледаш које је време, о'не..не..не..!,

тек је прошло „пет“, а зора још није, ни голубови још не гргућу нити

прелећу с терасе на терасу, нити људског гласа нити псећег лавежа...

Опет, трас..трассс...трассссццц..., бројао човек ситниш из фиоке па му

испало из руку на ламинат. Као хладан туш (ма, леденица, бре!) за

већ узнемирено срце; и одмах почело лупање, аритмија, тахикардија,

дамари... Човече, шта радиш...?! И, докле више...!? Дивљаку, један!

Будалооо! Будалетино!... Остаје ти да слично у себи помишљаш,

надајући се да се ближи време „буђења“, и одлучујеш да одеш

право на „јутарњи рапорт“ код главног лекара на спрату!!! Тема:

његов премештај или т(еб)и не гине нов инфаркт?!... „Није важно,

ко је крив...!?“, каже она лепа песма... Колико ли је још остало до

јутра?!... Права вечност!  (Наставиће се!)