ВИД ЗА СНАЛАЖЕЊЕ

„Лупа моја“, блогерска, застала је на једном делу књиге коју сам читао,

знатно је успорила, опирала се мојој журби у прелетању преко садржаја

текста који сам „гутао“ с приличном дозом радозналости. Они који (још!)

читају књиге – разумеју... Нема везе што је то била е-књига а не „књига

од папира“; књига је књига. Док читаш књигу о томе најмање размишљаш.

А, једноставно, прелиставајући ових дана оно што ми „искаче“ на екрану

лаптопа, набасао сам на норвешког писца који се зове Кнут Хамсун, аутор

књиге „По зараслим стазама“, и многих других књига; живео је више од

90 година, од половине 19. до половине 20. века. Након Другог светског

рата био је две године у заточеништву, бранио се од наводне оптужбе за

„велеиздају и помагање окупационих нацистичких снага“. Ослобођен је

оптужби 1947, скоро као деведесетогодишњак. Док је трајало то његово

„занимљиво“ заточеништво, водио је дневник из кога је настала и књига,

последња реч генијалног писца, његова одбрана и сведочанство о

судбини једног великог, усамљеног човека. Иако наглув, и прилично

слабовид, уз многе болести које прате времешне људе, али у том позном

добу живота сасвим добро га је водио још прилично бритак ум.

Највише су ме, као читаоца, привукли његова једноставност казивања

и његова разноврсност израза, спонтани преласци са „чаршафа текста“

на занимљиве дијалоге, сликовити и течни описи простора у којем је

боравио, потом, приказани односи међу људима, као и функционисање

система послератног „државног апарата“ и многе друге одлике тог, сада

већ, прилично давног времена...

Занимљиво је пишчево казивање о коришћењу „старачког“ штапа, и

зашто је он иако скроз времешан престао да се потпуно ослања на штап;

и уопште да га често користи. Јер, када би се год поклизнуо или изненада

пао ходајући зими по снегу, пише Кнут Хамсун, штап би се увек нашао

испуштен на тло далеко од њега. Па, наставља своја необично обична

промишљања о ситним, али битним, закључцима проистеклим из личних

животних искустава, и све више штурих ослушкивања жуборења живота

или умешних посматрања из достигнуте „старачке перспективе“...

Сећамо се дединих или бабиних објашњења зашто по цео дан не

испуштају шташ из руку, мада се често дешавало да забораве где су

га „на тренутак“ одложили или прислонили: штап им је служио као

„продужено чуло“, било додира, било осећаја, било ради лакшег

„опипавања“ предмета или простора... Та њихова уверавања деловала

су сасвим убедљиво, мада се нама чинило да им више служе као

помагало приликом ходања, као „трећа нога“ за равнотежу... Штап

им је често употпуњавао и „имиџ“, „стајлинг“, „шарм“... Али, није

то сада наша тема, већ оно што нам је „блог лупа“ издвојила!

Наиме, има поносних људи који одлуче да одложе штап, једноставно,

одрекну се његове „помоћи“. Или бар покушавају да живе „без штапа“.

Међутим, ипак, не може човек и „без штапа“ и „без канапа“, па, да

видимо како писац Кнут Хамсун поима човеково кретање помоћу

„вида за сналажење“. Помоћу те врсте или тог начина – „канапа“.

Он сматра да је такво човеково изграђено својство: „чуло вида

само за ходање“. Јер, каже он, кад можеш да ходаш сам, својим

зацртаним путањама, између куће и улице, и то без пратње, и све

до краја улице (чак и до краја живота!), сматрај да те служи „вид за

сналажење“... Кад неко може да долази или одлази ходајући, рекло

би се да има „вид за сналажење“.

Чак, ако би неке од „тих особа“ и помало користиле, или носиле

у руци, штап, због многих разних других „старачких тегоба“, писац

их ипак сврстава у особе с развијеним „видом за сналажење“.

Писац оставља у својој књизи сасвим довољно простора за даља

промишљања о „виду за сналажење“... Намерно остаје недоречен!

Тако и ваш блогер се помало „упецао“ на ту начету мисаону мрежу,

и прва помисао је: Добро би било имати „вид за сналажење“ много

година унапред... Мада, не продубих то размишљање, јер, ко зна

колико би тек то „чуло“ могло бити злоупотребљено кад данас има

толико људи, у свим сверама живота, склоних – манипулацијама, и

манипулисању...?! Хмм, ово је сасвим неко друго време!!