ХАЈДЕ ДА САЊАМО

Хајде да мало сањамо! О чему? Ко то може унапред да зна? Нико. Наравно. Па, ни ја... Него, мислио сам онако, кобајаги. Ко поверује..поверује. По принципу „што је баби мило, то јој се и снило“. Знам: оно што мени није мило, и што не бих да сањам, то се већини допада, или бар им се баш о томе чита у блог текстовима. Као да је лако данас блогописати, на пример, о политици, о изборима, о култури, о (не)писмености, о толеранцији, о равноправности, о медијима, о поплавама, о ботовима, о бољем животу, о људском безнађу... Као прст у око.

Доста им је, претпостављам, блогерских снова „отвореним очима“, (тамо) неких тема и темица, садржаја и садржаја, па и нас блог аутора који смо понекад умишљени. Мислимо да све што ми напишемо сви остали једва чекају да (про)читају. Да..да, да „гутају“ наше некад и „уврнуте“ блог текстове. Немају они, као, друга посла. Не кажем да већина текстова није вредна пажње, али има и таквих да треба да трчиш..трчиш док не натрчиш (мислим: на довољно занимљив блог напис). Стварно, људи, хајде да сањамо! Или: да бар покушамо.

Сањање му увек некако беше дође као „чудесна фантастика“. Нису снови ствар, па да ти их неко донесе под очне капке баш кад их ти пожелиш. Већ, баш дођу сами кад им се не надаш. Кад си опхрвен бригама, умором, немислицом... Не иду, на пример, нити уз ону милозвучну мелодију: „сањам дању, сањам ноћу, сањам, селе, кад год хоћу...“. Док, сањарење је нешто сасвим друго; али, није нам сада то тема.

Рекох: хајде да сањамо! Чак, понових то неколико пута. И, шта друго да помислите него да сигурно имам нешто у мислима што одлажем да „искашљем“, а силно бих желео да поделим с вама. И имам и немам... Увек има, али често и нема. Сврбуцка у дубини мисли као сув кашаљ у грлу. Некад остане само на надражајном сврбуцкању, а деси се и да толико кинеш, или се закашљеш, да понешто стварно и искашљеш. Ништа чудно. То се свима догађа. Зар не?

Као и у стварном животу, изван овог блогоживота, буде понекад да оно што се током дана догоди у стварности непосредно утиче на садржај који се утисне у снове. Изазове увече необичне снове. Најнеобичније. Нелогичне. Кошмарне... Готово их је немогуће објаснити, ни помоћу здравог људског разума. А сигурни смо да их сања исти тај наш мозак, којим размишљамо. Једино, ако нисмо сигурни: да ли умемо да користимо наш једини мозак, за размишљање. Па, и за сањање... Мада, размишљамо намерно или нечим изазвани, а сањамо подсвесно (или тако некако!).

Ово до сада, блогонаписано, по дужини текста се може упоредити са новинарском „картицом“ (или „шлајфном“, 30 редова). Довољно да новинар може комотно да се изрази, да пренесе читаоцима писаних или електронских медија, све што је наумио. Да, тако би требало да је у стварности, кад је новинар све време будан и када се налази(о) „на лицу места“. А, да ли је блогеру дозвољено да понекад на блогу записује и своје немисли, бар да бисмо видели како би то могло да изгледа. Наравно!

*

Да сам уместо што сам замишљао „белосветске клипове“, једноставно, бројао наше „овчице“, како једна по једна увежбано и непогрешиво прескачу ниску греду, као праг, пред улазом у тор, одавно бих већ заспао и нешто лепо сањао. Без „цензуре“! Овако, све су даље и даље наши снови пусти, много се удаљавају од нас, све их је теже досегнути... Покушавају, негде, ваљда, да прескоче или ускоче у „бољи живот“, ма где он био...!