МОЈЕ С ИЗРЕКАМА

ПРЕ*НАМЕРНО

Умотворине народне и све остале

у стихове строфа лако су пристале,

да их се подсетимо помало смерно

не случајно, већ сасвим – намерно.

*  *  *

(БЕЗ НАСЛОВА)

1.

Живот може прогнозирати

сваки метеоролог;

и никад не може

са сигурношћу рећи:

да сутра ће бити киша,

да ласта ће донети пролеће,

да семе ће бити оплођено...

Обично само кажу, да:

„после кише, долази сунце“!.

Ипак, питао сам метеоролога

шта нам доноси – сутра?

Рекао је: не знам, тек

„по јутру, дан се познаје“!

(20.3.1978)

*  *  *

2.

Сви чистимо ципеле,

купамо се редовно

и зубе перемо.

Чистачи чисте улице, и

смеће односе изван града.

Сакупљамо отпатке

око кућа и зграда.

Волимо када све је чисто,

и реке и паркови и плаже...

Осећај се неописив јавља.

Присећамо се тад школе

и учитељице, кад каже:

„чистоћа је пола здравља“!

(20.3.1978)

*  *  *

3.

Знало се раније како пролазе они

што не битишу без злурадог рада;

има за њих изрека што увек „звони“:

ко другом јаму копа, сам у њу пада!

Некад је било знатно романтичније,

на сваком кораку заљубљена двојка;

нажалост, она изрека више нам није:

ко пре девојци, томе и девојка!

Данас се у кревет у ситне сати одлази,

то мало помало наш организам слаби;

ноћ остаје, а дан по дан нам пролази,

јер: ко рано рани, две среће граби!

Уместо бакиног рецепта, брза је храна,

генетски модификован састојак нас гази;

здравијем животу превише има брана,

а добро знамо, да: снага на уста улази!

(17.3.2015)

*  *  *

4.

Ако се песник у тебе заљуби,

знај, никад нећеш умрети,

јер песник тад „главу губи“,

уздигнут у љубавне врлети.

Ко се песме као оружја лати

од песме може и да настрада.

Ко поетско оружје прихвати

победа му неће бити награда.

Тешко је музи, да песника прати

јер често она у наручје му пада.

Ко се мача непромишљено лати,

од мача може лако да настрада!

(18.3.2015)

*  *  *

ПОСЛЕ*СМЕРНО

И ово је начин мог стихотворења

видесте, надасве – промишљен,

и то је резултат песничког врења,

и класичан, али и – нововремен?

ДАМИНИХ „ДВАДЕСЕТ ЦЕНТИМЕТАРА“

У аутобусима градског саобраћаја, једино што је неизвесно, јесте коју ћеш причу тога дана да чујеш... Све остало се зна унапред: и комфорност превоза, и тескоба на местима за стајање, и када ће да наиђу „озлоглашени“ БУС-ПЛУС контролори, и где улазе а где излазе већина путника... Посебно, када можеш да очекујеш „лакат у бубрег“ или да те неки клинац школарац „муне“ ранцем на леђима када се окреће насумице... И, нарочито, на којој деоници, на правом и равном, можеш мало да дремнеш, поготово ако седиш...

Но, вратимо се на – нашу причу! Не могу а да једну коју сам чуо ових дана не поделим с блог читаоцима. Заправо, прича је текла својим „двосмисленим“ током, како год...?!

...До'ватио се један „тип“ мобилног телефона, усред градског аутобуса, и нешто „пенави... пенааави...“ некоме тамо, с друге стране „жице“... Није да се није трудио да „наштелује“ гласне жице на оптимум, (али) пре ће бити да је имао проблеме с сопственим ушима или с микрофоном на мобилном... Углавном, сви смо, ничим изазвани, могли (или: били приморани!) да прислушкујемо његов „агресиван“ монолог... Бар је тако било (изгледало) у почетку. Али, убрзо су се сви путници претворили у „сопствена ушеса“, напрезали се да чују сваку реч, јер „тема“ је постајала (по)прилично „шкакљива“.