ЖЕНА ЈЕ ЖИВОТ

Прошло је првих десет дана од отпуштања са Ургентног на ВМА и

закључка да је након инфаркта „опште стање добро“, те да даљи

опоравак може да се одвија код куће, уз препоруке и „строго

придржавање“ и дисциплину. Нема проблема, дисциплина ми дође

као „професионална деформација“, јер скоро цео живот провео сам

или у војној породици или у војсци или у „војном“ окружењу...

Директно или индиректно: проходао сам поред очеве карауле,

тинејџерисао у новобеоградском „војном блоку“, бавио се тимским

спортовима, летовао с извиђачима и феријалцима, учествовао на

омладинским радним акцијама, био фудбалски судија и тренер,

боравио на војном училишту, командовао војним јединицама, био

„члан партије“, водио омладинске организације, руководио
новинским редакцијама, обављао дипломатске мисије, „служио
народу“ и породици, био и председник скупштине станара у
згради... Увек дисциплинован и посвећен, некад се то говорило:
„прегоран или самопрегоран“... Или тако, или никако... Једино што
никад нисам: лежао нити дана у болници, проводио на боловањима,
ишао у бање на опоравке... Никад! А, шта мислите(?) да за вођење
блога и блоговање нису неопходни дисциплина, упорност, страст,
љубав, поштовање... Него?!
Но, да се лепо вратимо на мој „кућни опоравак“ након ненаданог

напада те „немани“ коју инфарктом називају. Причају ми о дисциплини

стрпљењу, пажњи, бризи, чувању... А, шта сам друго у животу и радио,

него баш то! Добро, био сам мало више и упоран, али зар је то лоше?!

Пошто те..ве програм не гледам, и пошто штампу одавно не читам, а

пошто ми рекоше да не седим дневно дуже од два часа времена, ја

узмем мој лаптоп, подбочим се у кревету, полуседећи или полулежећи,

па листам „онлајн“ дешавања. Кад прелистам на брзака, не нервирајући

се, потражим нешто лагано што би најбоље „легло“ на ране „(свачим)

изазване“, и покушавам да прочитам нешто што раније нисам. Појави се,

на пример, песник Јован Дучић (збирка кратке прозе „Плаве легенде“) и

нешто покушава да ми саопшти у прозном стилу; окупирао ми је намах

пажњу. Два пута се враћам на одломак из једног „старог записа“, таман

примерено мом тек преживљаваном тренутку; Дучић каже:

Вечерњи сутони говориће ти о Смрти, а тишине о Забораву.
– А ти ћеш одговорити сутонима и тишинама: „Има нешто што
не умире за људско срце, а то је нерасудна али ненадмашна вера
у нереално и немогућно. И има нешто што стоји изнад судбине
човека, а то је Љубав која је, као и Смрт, увек слепа моћ природе,
а не циљ човечје среће или несреће.“

Нешто ме гура да даље прелиставам, осећам да ћу наћи још необичних

написа који ће ме истовремено удаљити од помисли кроз шта сам
прошао, и још пролазим, али и благотворно послужити уз терапију коју
су ми одредили. Пошто се ових дана мало физички трошим, уносим у
организам сасвим мало хране и течности. Много читам, и шта год да
радуцкам по кући, промичу ми оживљене слике Дучићевих прозних
промишљања, једноставно, прожимају ме. Једва чекам да се
поново угњездим и радознало читам даље, од наслова до наслова, а
један од наслова је НА РАСКРШЋУ, ево записа у целости:

„Коњаник је прејурио мостове на води, шуме у помрчини, и
провалије у планини. Јурио је да јави свом граду да иде
непријатељ да га запали. На једном вечерњем раскршћу,
недалеко од града, задржала је уморног путника једна млада
жена и дала му воде да се напије. Она се усхити лепотом човека,
баци златни појас у траву, и, опијена, пружи руке према њему.

Провели су ту ноћ у шуми, где је путник најзад заспао дубоким
сном поред младе жене која је бдила. Она је добро чула када
затутња негде земља преко које је претрчала непријатељска
коњица у правцу града. И чекала је жена равнодушно да се
појави пожар њиховог града и осветли шуму, да би пробудила
свог драгог и показала му на грудима своје гривне које није
у мраку видео, и своје очи зелене као две купине у којима
се легу змије.

Жена не види божанство кад између божанства и ње стане човек.“

Чим сам приметио да ми све више пажњу привлаче необичне промисли

о жени, мисли о жени уопште, одмах ми је било јасно да сам у дубини

душе добро, да ми живот дарује свеже животне сокове, да се враћам

у стварност на најбољи могући начин... Жена је мушкарцу – живот!!

Под насловом ОГЛЕДАЛА, ах, та огледала, смешим се у себи: какав би

био живот жене да нема огледала; читам Дучића полако и замишљам
жену пред великим огледалом, али:
„Хтела је да види своју велику лепоту, али није било огледала

на свету. Тад рече своме драгом: Отвори ми твоје велике зенице
да видим своју лепоту. Велике зенице човека који љуби отворише

своја сјајна огледала. Жена извади из своје косе цвеће и чиоде,

огрну се власима као сенком, и закликта од радости.

И поче да игра као пламен, као зраци, као сенке, као жито,
као таласи, као змије, као мачке, као ноћне сабласти.

И у тој радосној и дивљој игри, она разби огледала. А када
је разбила та огледала, није више знала каква је, је ли лепа
или је одвратна. Јер је у помрчању тих огледала нестала
и она сама.“

Дохватио сам презрели нар, или шипак, а био ми је на дохват,

који ми је одједанпут замирисао у мислима, толико да сам

пожелео да га пажљивим загризом „отворим“, и одмах усисам

капи његовог сока. Нисам марио што се прилично гласно чуло

моје сркање, пазио сам да не би ни једна кап негде капнула.

У длан ми је пало неколико ситних зрелих румених куглица нара,

то сам баш и желео; једну по једну сам зубима дробио и дуго се

забављао ситно грицкајући опора зрнца која су из испалих
куглица израњала. Боже, помислио сам, и ово је живот, или
повратак животу! Пожелео сам да остатак нара поделим с
драгом особом, био је довољно велик, за двоје. Трајало је то
часовима... Прво сам помислио: живот чине ситне ствари!
Ситнице...!?