Странице

среда, 29. март 2017.

АЕЕЕ..., НАРОДЕ МОЈ! (2. део)


























(...Ако сте гадљиви, али стварно, најбоље би
било, да не читате овај блог текст – уопште!)


И, стварно „ко је крив“...? Велико је то и незгодно и цивилизацијско
и социолошко... питање! Углавном добар „собни цимер“ је у чекању
решења текуће преподневне часове проводио „на терену“, како би
избегао „психо(на)силника“. „Измишљао“ је шетње, вежбе, седео
је на клупи у парку, до утрнућа доњег дела леђа... До ручка.  Време
пренеражености мерено је „вечношћу“. Једино је било важно
„мимоићи се“ са „нездравим“ цимером или само скокнути до собе,
па опет „брис напоље“... Јер, чим би се нашли заједно у соби „онај“
би га све време нетремице гледао покушавајући да започне било
какав (најчешће несувисли!) разговор без падежа, неразговетно,
мумлајући и мало..мало „ричући“ приликом дубоког удисања и
издисања. „Таква му је навика“, само каже једна од докторки, уз
искрено испољено разумевање (а очевидно: и сажаљење!) због
чега је атмосвера у соби постајала крајње непријатна и бременита
сталном нетрпељивошћу... Потом, у трпезарији где за столом седи
обично четворо, „он“ нарушава уобичајен логичан (културан) и
спонтан распоред за столом начињен према собним бројевима.
„Он“ седне где му напрасно „дуне“, мада су сви већ навикли на
„своја места“, на пример, у ком правцу гледају док једу. Или,
премешта и пипка комаде хлеба поређане у заједничком им
тањиру, „игра“ се човек, или прстима чачка нос, па истом руком
хвата заједнички бокал, и то, уместо за дршку „он“ зграба бокал
за горњи обод и подиже га свим прстима с приљубљеним дланом
на отвор (наравно, тик изнад воде) премештајући га у другу руку
којом хвата за дршку и сипа у једну од чаша које су постављене
око бокала отвором на доле, да би опет вратио бокал у прву руку
и свим згрченим прстима оне руке којом је до малопре „дрљао
нос“ и спуштајући га обавезно помера „слинавом руком“ и понеку
од осталих чаша јер није вешт да „протури“ бокал тамо одакле га
је претходно узео, а чешће га остави испред себе и још који пут
„издува слинаве ноздрве“, тако да би и ту згадио све људе
околних неколико столова. А, док једе испадају му између
недостајућих зуба мрвице и делови хране (пиринча, купуса,
грашка, шаргарепе, хлеба, кроасана...) по панталонама и
између ногу, на столицу или на под, па тако све остави и кад
заврши само устане и оде не осврћући се... Наравно, редовно
узме по парче-два хлеба, стави их у џеп и носи у собу како би
на читавој тераси мрвио хранећи голубове и разносећи те мрве
на ђону обуће по соби и унутрашњости хотела, чак и у кревет.
Мада је спавање пацијената до седам часова ујутро, али због
„њега“ сестра долази у собу да би му око „6,15“ припремила
терапију (вади из фиоке пилуле) и хтела или не хтела пробуди
и „цимера“ (добро, не треба јој замерити, јер није то њена воља
нити намера), али јесте грешка и немар оних који распоређују
пацијенте по собама и праве „погрешне комбинације“: која соба
или који собни колега би могли да буду „компатибилни“, како
год, а зна се и све по чему...(?).
Даље, „дотични“ је и астматичар који стално „јури пумпицу бачену
по кревету“, а астма је још увек недовољно истражена болест и
њени узроци нису најјаснији... па, може да се пренесе и на друге
здраве особе... Пих!
Они који би се с њим по било ком основу „граничили“ (боравак у
близини или сусретање) у року од дан-два почињали би да осећају
погоршање или појачано: муку, ангинозан бол, гађење, анксиозност,
повећан крвни притисак и пулс, напетост која не јењава, аритмију,
непријатност, или шта већ од свега онога ради чега су и дошли у
бању... Врхунац свега је чињеница да су то све „скупни манири“ који
се односе на једног те истог „баш..ме..брига..пацијента“; док је оном
другом пацијенту који је сасвим „нормалан човек“ – толерантан,
цивилизован, еманципован, обзиран, увиђајан, дружељубив,
културан, прихватљив у свим „нормалним комбинацијама и
контекстима“... услед „гутања толике количине тираде“, на првом
следећем јутарњем прегледу – визити – крвни притисак скочио
на 160/90 (а око подне чак на више од 160/100), и пулс „у миру“ на
преко 85, аритмија и „бубњање срца“ као на „сеоском вашару“...,
а до јуче је све било врло добро: 120/80, пулс око 64, аритмија под
контролом... Значи: дођу дивљи и отерају питоме... Још само да се
десило да је докторки прво пало напамет да размотри какво би
средство за смирење „понудила“ изнервираном „добром“ цимеру,
па да све ово поприми својеврсну – трагикомику; уместо да
„уљеза“ хитно изолују (да изолован борави и тамо да се храни)
или да „угроженог“ премести у неку другу „нормалнију собу“.
Не никако да се такав проблем решава „хемијом“ (лековима
за смирење)! Коначно, проблем је успешно решен око „14,00“
премештањем „питомог“ у другу одговарајућу собу, где је нашао
свој мир, сан, нормалан боравак..., одмах се притисак вратио на
130/80, а сутрадан већ на одличних 120/80)... Док је „дивљи“
остао у истој соби, у истом кревету... Нису тренутно имали
никакву могућу „комбинацију“ да га с неким „упаре“.
Ни многи други пацијенти нису много бољи, јер неки након
обедовања у трпезарији улазе у лифт с чачкалицом фиксираном
у устима (међу предњим зубима), па се сви остали који су на
време то приметили склањају корак уназад, повијају се што
даље или заузимају одређен одбрамбен гард, да им случајно ти
„начичкани типови“ чачкалицом не „ископају“ око. А, кад већ
поменусмо лифтове, то су места (ама, испред сваког лифта, на
сваком спрату!) с највећим набојем, тензијом, нестрпљењем,
притиском, некултуром, пожуривањем, негативном енергијом,
„претицањем“, нервозом (с очевидним циљем: што пре ући
у лифт!), да што више и јаче „испритискају“ сва дугмад (и за
доле, и за горе, и по неколико пута, за сваки случај, и свако
ко приђе чини то поново и поново и поново!), да се сви који
чекају по сваку цену угурају (па, онда један по један излазе
због оптерећења!), па отварају врата од лифта пре времена
да што пре изађу (па се лифт незгодно заглави пре тренутка
аутоматског заустављања), а да не говоримо о страховима,
паници, унезверености, себичношћу, претераном „бучном
понашању“... Као да хистерично и панично журе на „серије“,
„ријалитије“, „квизове“, „вести о отровним и погубним по
здравље политичким кампањама“..., и то су, ваљда – навике!
Поменимо још само, мада то није коначан низ, и „тоне..тоне“
пикаваца и бачене пластичне и флаше и чаше и кесе..., дуж
„бањских стаза здравља“... И још, и још, и још... још, још...!
Сестре, доктори, портири, конобари и остало особље – само
немоћно али љубазно и уздржано „преврћу очима“...
*
Шта рећи осим дубоко у себи урликнути: „Оооооо, гласачки
народе, мој...! Пардон, можда и само: „Аеее. народе, мој...!
Или, још краће: „Нааарооодеее, мооој...!  Ијооој...!?   (Крај)



















уторак, 28. март 2017.

АЕЕЕ..., НАРОДЕ МОЈ!
















(...Ако сте гадљиви, али стварно, најбоље би
било, да не читате овај блог текст – уопште!)

Оно мало преосталог „нормалног народа“ не може много да
поправи општи утисак. Јер, као ехо, одјекују „општенародни“ –
ужас и катастрофа! Колико год да покушаваш да „окрећеш главу“,
ипак краичком ока или делом слушног апарата или милиграмом
сопствене мождане масе, чак и срцем и крвотоком (то може и да се
инструментима прецизно измери – крвни притисак и пулс!)..., знатно
„закачиш“ највећи део иритантног што те окружује и непрестано те
гађа „рафалном паљбом“ у твој тек помало начет ментални склоп.
А чији „ментални склоп“ није бар мало начет?!
Одеш у одговарајућу бању на рехабилитацију након инфаркта и стента
како би уз стручан надзор нашао свој мир и начин за успешан опоравак,
кад тамо наиђеш на неочекивану и невероватну – тортуру и тираду.
А „ничим (си) изазван“! Питаш се изнова у животу: Зашто баш мени...?!
Наиме, неки тамо површан „стручњак“ задужен за „пријем и смештај“
пацијената, додели ти, недовољно промишљено, собног цимера, али
каквог? Иритантног. Небулозно и безочно – иритантног!
Буди се „човек“ рано..рано, већ око четири часа, шмрче, урла док
удише и издише слично урликању дивљачи у шуми (анхгхваа..анг..хваа...),
не покрива се током ноћи, стално шмрца, мрмља нешто сам са собом у
браду, лупа (југо)пластичним папучама док их приноси (трассс!) и обува
кад пође да устаје намеравајући до тоалета, све чини претерано бучно,
„шора“ бучно не затворивши врата за собом, наравно кад очекујеш да
ће зашумети вода из водоклотлића, цврц, тишина, јер он се не сети да
пусти воду, али зато обавезно снажно залупи вратима... „Понаша“ се по
принципу: топло..хладно... Непредвидиво. И није то све, а још није
прошло ни „4,15“, јер он у том започетом неотесаном низу никад не
искључује купатилску сијалицу тако да и светло и вентилатор настављају
улудо да „горе“ у затвореном ве..цеу, до њихове „техничке изнемоглости“.
Нормалан човек не може а да се не запита: где је и како тај времешни
седамдесетогодишњак-плус „спрцао“ толике године а да није научио
ништа од бар иоле основног цивилизованог понашања...?! Боље да не
наводим оно што мислим: одакле је дошао, где је живео, шта је радио...?!
Боље замишљајте сами! Буђење је планирано у седам часова – далеко је
још јутро! Тај човек, тај „погрешан пацијент“, тај „случај од човека“, тај
редак „људски узорак“..., све то је за њега „премало рећи“, наставља да
„бургија“ „оргија“ „паламуди“ „луууди“... и шта ли већ, стално нешто:
премешта уз иритантно шушкање, гребање, лупкање..., испадају му
ствари из руку и кад падну на под од ламината стварају у јутарњој
тишини стресну буку... Аајооој, а тек кад почне да искашљава шлајм из
грла и „повуче га чак из пете“ згадио би „пук војске“, при том обавезно
пљује по неколико пута да би „искр(к)љао“ све из грла, па ако није све
избацио из дисајних органа онда изађе на собну терасу па настави да
кр(к)ља и „чупа шлајм“ да би га или прогутао или се утишао тако што
га вероватно (већ) „штрцне и бућне“ у понор чак са деветог спрата
право у слапове фонтане која се степенасто прелива и уз једноличан
шум нестаје испод пасажа хотела... Притом, сасвим је извесно, он
извршава и праву ранојутарњу „биолошко-надзвучно-фрустрирајућу
агресију“ на бар још десетак околних соба или апартмана хотела. Ууух,
а тек кад врши велику нужду (опет не затворивши врата ве..цеа!)
напиње се и гласно прди и стење, па кад потом и „пусти воду“ не
обрише четком фекалне трагове по ве..це..шољи... И, шта да ради(?),
пренеражен „собни (му) другар“ само ћути, „чкиљи“ на једно око,
ослушкује на оно „непокривено“ уво, не гледа у његовом правцу,
уместо мирним сном бави се злослутним предвиђањима: шта би
могло следеће да „груне“ или „зашушти“ или „звец(к)не“ или „прасне“
или колико би могло евентуално да потраје тренутно „затишје“ у соби...?
Извучеш лагано и неприметно руку испод јоргана, као да крадеш
сопствени мобилни телефон и погледаш које је време, о'не..не..не..!,
тек је прошло „пет“, а зора још није, ни голубови још не гргућу нити
прелећу с терасе на терасу, нити људског гласа нити псећег лавежа...
Опет, трас..трассс...трассссццц..., бројао човек ситниш из фиоке па му
испало из руку на ламинат. Као хладан туш (ма, леденица, бре!) за
већ узнемирено срце; и одмах почело лупање, аритмија, тахикардија,
дамари... Човече, шта радиш...?! И, докле више...!? Дивљаку, један!
Будалооо! Будалетино!... Остаје ти да слично у себи помишљаш,
надајући се да се ближи време „буђења“, и одлучујеш да одеш
право на „јутарњи рапорт“ код главног лекара на спрату!!! Тема:
његов премештај или т(еб)и не гине нов инфаркт?!... „Није важно,
ко је крив...!?“, каже она лепа песма... Колико ли је још остало до
јутра?!... Права вечност!  (Наставиће се!)

















четвртак, 9. март 2017.

ВИД ЗА СНАЛАЖЕЊЕ




















„Лупа моја“, блогерска, застала је на једном делу књиге коју сам читао,
знатно је успорила, опирала се мојој журби у прелетању преко садржаја
текста који сам „гутао“ с приличном дозом радозналости. Они који (још!)
читају књиге – разумеју... Нема везе што је то била е-књига а не „књига
од папира“; књига је књига. Док читаш књигу о томе најмање размишљаш.
А, једноставно, прелиставајући ових дана оно што ми „искаче“ на екрану
лаптопа, набасао сам на норвешког писца који се зове Кнут Хамсун, аутор
књиге „По зараслим стазама“, и многих других књига; живео је више од
90 година, од половине 19. до половине 20. века. Након Другог светског
рата био је две године у заточеништву, бранио се од наводне оптужбе за
„велеиздају и помагање окупационих нацистичких снага“. Ослобођен је
оптужби 1947, скоро као деведесетогодишњак. Док је трајало то његово
„занимљиво“ заточеништво, водио је дневник из кога је настала и књига,
последња реч генијалног писца, његова одбрана и сведочанство о
судбини једног великог, усамљеног човека. Иако наглув, и прилично
слабовид, уз многе болести које прате времешне људе, али у том позном
добу живота сасвим добро га је водио још прилично бритак ум.
Највише су ме, као читаоца, привукли његова једноставност казивања
и његова разноврсност израза, спонтани преласци са „чаршафа текста“
на занимљиве дијалоге, сликовити и течни описи простора у којем је
боравио, потом, приказани односи међу људима, као и функционисање
система послератног „државног апарата“ и многе друге одлике тог, сада
већ, прилично давног времена...
Занимљиво је пишчево казивање о коришћењу „старачког“ штапа, и
зашто је он иако скроз времешан престао да се потпуно ослања на штап;
и уопште да га често користи. Јер, када би се год поклизнуо или изненада
пао ходајући зими по снегу, пише Кнут Хамсун, штап би се увек нашао
испуштен на тло далеко од њега. Па, наставља своја необично обична
промишљања о ситним, али битним, закључцима проистеклим из личних
животних искустава, и све више штурих ослушкивања жуборења живота
или умешних посматрања из достигнуте „старачке перспективе“...
Сећамо се дединих или бабиних објашњења зашто по цео дан не
испуштају шташ из руку, мада се често дешавало да забораве где су
га „на тренутак“ одложили или прислонили: штап им је служио као
„продужено чуло“, било додира, било осећаја, било ради лакшег
„опипавања“ предмета или простора... Та њихова уверавања деловала
су сасвим убедљиво, мада се нама чинило да им више служе као
помагало приликом ходања, као „трећа нога“ за равнотежу... Штап
им је често употпуњавао и „имиџ“, „стајлинг“, „шарм“... Али, није
то сада наша тема, већ оно што нам је „блог лупа“ издвојила!
Наиме, има поносних људи који одлуче да одложе штап, једноставно,
одрекну се његове „помоћи“. Или бар покушавају да живе „без штапа“.
Међутим, ипак, не може човек и „без штапа“ и „без канапа“, па, да
видимо како писац Кнут Хамсун поима човеково кретање помоћу
„вида за сналажење“. Помоћу те врсте или тог начина – „канапа“.
Он сматра да је такво човеково изграђено својство: „чуло вида
само за ходање“. Јер, каже он, кад можеш да ходаш сам, својим
зацртаним путањама, између куће и улице, и то без пратње, и све
до краја улице (чак и до краја живота!), сматрај да те служи „вид за
сналажење“... Кад неко може да долази или одлази ходајући, рекло
би се да има „вид за сналажење“.
Чак, ако би неке од „тих особа“ и помало користиле, или носиле
у руци, штап, због многих разних других „старачких тегоба“, писац
их ипак сврстава у особе с развијеним „видом за сналажење“.
Писац оставља у својој књизи сасвим довољно простора за даља
промишљања о „виду за сналажење“... Намерно остаје недоречен!
Тако и ваш блогер се помало „упецао“ на ту начету мисаону мрежу,
и прва помисао је: Добро би било имати „вид за сналажење“ много
година унапред... Мада, не продубих то размишљање, јер, ко зна
колико би тек то „чуло“ могло бити злоупотребљено кад данас има
толико људи, у свим сверама живота, склоних – манипулацијама, и
манипулисању...?! Хмм, ово је сасвим неко друго време!!