БАЦАМ ЛОШЕ НАСЛОВЕ

Увече, седим заваљен поред пећи и кроз местимично задимљена

и ужарена каљена стаклена вратанца посматрам разигране пламичке

како непрестано плешу... Размишљам о разним безвезним стварима...

Избегавам да губим време уз безвезни те..ве информативан програм.

Обично окренем леђа телевизору који је најчешће или искључен или

„муте“... Тако је годинама уназад. А, када је о дневној штампи реч,

илити о писаним (нисам рекао: писменим!) медијима, могло би се

рећи да то чиним већ пар деценија. Нема много тога корисног или

занимљивог да се сазна из таквих испразних „извора“ за информисање.

Видим понеки наслов на насловној страни и фик новине што даље

од себе... Најжалије ми је што сам изгубио навику да чешће слушам

радијски програм, да одаберем неку омиљенију станицу и повремено

завртим точкић док не наиђем на нешто занимљивије...

Напољу је сасвим јануарски хладно. Кад се исечени и цепани комади

дрвета претворе у јарко румени жар убацим нове цепанице тек да

одржим ниво ватре. Док ватра горуцка чује се тихи хук из сулундара

што ми указује да је добар цуг из оџака. Има у доњем делу вратанаца

од пећи и ручкица регулатора за тај цуг, и држим га у положају ближе

затвореном, јер претпостављам да има довољно струјања и кроз

решетку за пепао, а убачени комади тако спорије сагоревају...

Повремено отцепим насумице новински лист из разних прочитаних

новина немарно сложених у осредњој картонској кутији. Ту одлажем

разне бајате већ пожутеле новине не гледајући датуме. Служе ми за

потпалу ватре или за њено повремено распиривање. Занимљиво ми

је кад посматрам како цуг из сулундара зачас „прогута“ убачене

згужване листове новинског папира. Зачас их претвори у дим који

одмах нестаје пут оџака. Мислим да то нема много везе с глупошћу

наслова који нестају у пламену, али занимљиво је за посматрање.

Стварно! Прочитам на брзину понеки наслов где ми поглед запне,

понегде прочитам и поднаслов, цео или само део, и лист добро

згужвам, или испресавијам, или исцепкам, па отворим вратанца пећи

и убацим га онако насумице, брзо затворим гвоздена вратанца и

кроз стаклени део посматрам шта се дешава с папиром. Дешава се,

дешава, увек различито... Док посматрам унутрашњост пећи, као да

чујем разне непознате гласове који нејасно негодују, или од доле

потписаних новинара аутора, или од њихових уредника, или од врлих

издавача..., или, можда, од оних особа о којима је писано, а можда и

од несагорелих делова новинских папира бачених минут раније. Јер,

не сагоревају сви наслови истом брзином нити истом јачином. Све у

свему, уочио сам да лоши (читај и: глупи!) наслови што су лошији све

теже и теже горе. Поготово наслови у стилу: „'оће каки, неће каки...“

или: „неће каки, 'оће каки...“.

УЗБУНА ЗА ЛЕКТОРЕ

Ванредно стање у држави. Дигла се и војска. Строго поверљиво! Сада непогоде нису елементарне, временске, здравствене... Мада јесте реч о епидемији, али – језичкој! На делу је неоружана агресија епидемијских размера која већ подуже траје. Немамо делотворне вакцине. Увелико се одвија напад на правопис српског језика, на јасно комуницирање међу људима, на елоквенцију говора, на наш разговорни језик свакодневице, на писменост лепоту и течност изражавања у писаним а још више у електронским медијима... Баш као ружан сан!

Србија је снажно нападнута, и изнутра и споља. Постало је очевидно, све је више „инвалида“ али од инвалидности сопственог језика. Зар је Србе „покорио“ толики немар?! Превладали их површност, небрига, нетрпељивост на добронамерне примедбе... Па, сад људи толико муцају чим почну да причају, отеееежу, аАааууучуууу, поштапају једва изговорене речи, губе се у једноставним реченицама, а какве ли су им тек мисли...?! О дикцији и интонацији изговореног, да и не зборимо... Не разумеју више ни да ли причају или говоре. Скучено и јадно!

Бије нас са свих страна, и на све стране. Пршти од „естрадног начина“, од разбијања језика... Почев од врха државе, па све до породице и појединца. Као да су сви одговорни браниоци већ поодавно капитулирали, предали се. Оно мало отпорнијих и патриотски свеснијих „елемената“ друштва (читај: писменијих!), који покушавају да спашавају матерњи језик, проглашени су „нервираторима“, „досадораторима“, „смарачима“, „критичарима“ , „уживаторима“ (јер, као уживају у примедбовању)...

Ипак, најдуже и најватреније стрељачке цеви су оне у рукама „ружичастих“ електронских медија, јер бљују бесомучну ватру с најјачим и највећим „убојним“ дометом и последицама. Само се очекује тренутак када ће потпуно попустити под свакодневним притиском и „јавни сервис“! Друштвене мреже су већ одавно  „језички спржене“ и прави је раритет прочитати неки текст или статус, а да је иоле писмен. Лектора готово нигде нема, а лектори у нама самима као да су нам се у пете спустили.

Уврежено је да агресију на отаџбину примећујемо или поимамо само кад је она оружана, кад нас ракетирају осиромашеним уранијумом из ваздушног простора или с мора, кад унутар српских граница вршљају терористичке или диверзантске групе, кад нам међу хиљадама миграната „убаце“ стотине потенцијалних заклетих ратника, кад нам усађују страх разноразним претњама...

А шта је тек са подмуклим засипањем из „неидентификованих“ авиона, одозго, по нашим ораницама, воћњацима, ливадама, пољима, рекама, језерима..., читавим арсеналом отровних материја. Па, развој и промет генетски модификованих организама (ГМО). А, тек, увоз прехрамбених намирница, и биљних и животињских, крајње сумњивог порекла. И, да не ширимо тужну причу ни више нити превише.

Нормално је да се у одбрани територије и становништва Србије, у таквим ситуацијама, уведе ванредно стање и ангажује и Министарство за одбрану, и војска. Или бар делови одбрамбених структура стручно припремљених за ту врсту – одбране (Ако их имамо?), а јасно је да нам опасност по језик срачунато долази из иностранства, споља. Па, истовремено да се активира и Министарство унутрашњих послова, да спречи ширење тих зала унутар наше територије (Ако има ко?), против оних који из било каквих интереса делују и помажу непријатељу у ширењу зала изнутра. (Ма, коме је све то још на памети?!)

...Хм, све ми ово, у свега неколико секунди, дође слично „бројању оваца“ ради успављивања. Чак и кад заспиш оним првим лаганим сном настављаш да „бројиш овчице и јагњад“ јер како им одолети кад видиш како елегантно прескачу греду постављену на самом улазу у тор... А, тачно сам знао да ћете се питати, док упорно читате овај подужи „уводни почетак“ блог текста: Шта ли нам је сада наш блогер занимљиво припремио?!

Добро! Ово је мој ноћашњи сан, драги моји. Препричавам га покушавајући да се присетим сваког детаља. Мада, права тема приче тек овде почиње и требало би да буде „јако мало дугачка“(!). „'Ајд да кажем, или да тако кажемо, овааај, аааааааа, ааамм, оооовааај, да кажем...“. Оовааај, хтео сам да нагласим да ће остатак ооовеее приче, оОваАаај, као што је био и мој ноћашњи сан, бити веома кратак. „Јако ћу вас мало оптеретити, и очевидно и ушислушно...“, само ако будете „бар јако..јако мало“ читали речи својим очима или врло пажљиво слушали ваше мисли сопственим ушима – својим властитим чулима...“. Све је „јако..јако“ једноставно, „јако мало“ сложено, „врло мало јако“ разумљиво, „веома јако мало врло...“ ...фррр..фррр..хрррр... фрррр..хрррр..фррр..ааамм...

Ово су већ први „завеслаји“ сна. Ствари постају одједанпут јасне. На самом улазу у све медијске куће постављени су мали монтажни објекти величине киоска, а у сваком од њих седи по један лектор (језички редактор) и по једна слободна удобна столица. Лектор је произвољно одређен са јединственог „ратног списка“ војних резервиста, и има тачна „упутства о поступању“ према свакоме ко пожели да гостује у ТВ програму, без разлике о којој медијској кући је реч.

Поступак је веома једноставан: гост седне на „празну“ столицу испред лектора и крену спонтано да разговарају. Тема разговора најчешће може да буде иста тема о којој би гост желео да говори или разговара у емисији. Гост може да „прође“ до студија једино ако пред лектором покаже елементарну писменост. Чим почне да отеже (аАа..аАа...) или да користи поштапалице (ОВАЈ..., ДА КАЖЕМ..., 'АЈДЕ ДА КАЖЕМ... ПРОСТО МИСЛИМ..., ДА ТАКО КАЖЕМ..., ГЕНЕРАЛНО..., БУКВАЛНО, ТОТАЛНО..., У ПРИНЦИПУ..., ОВАКО..ОНАКО... Дакле, чим почне да се „фрља“ с тим поштапалицама лектор прекида разговор и упућује госта у правцу излаза (не дозвољава му одлазак у студио).

Ако неко од гостију „прође први круг“, одмах се разговор наставља тако да гост треба да покаже и елементарно знање, на пример, правилно изговарање: ИЗВИНИО (НЕ: извинУо), ЕВРО (НЕ: еУро), ПРОИЗЛАЗИ (НЕ: произИлази), ПРИКАЗ (НЕ: презентација), ДВАДЕСЕТАК (НЕ: око двадесетак), ОТАЏБИНА (НЕ: домовина), ОДНОСИ СЕ НА... (НЕ: везано за...), РЕЧ ЈЕ О... (НЕ: ради се о...), ГОВОРИ СЕ О ТЕМИ (НЕ: говори се на тему), ПРОГНОЗА ВРЕМЕНА (НЕ: временска прогноза), ОВАЈ ПРОСТОР (НЕ: ови простори)... и тако даље. Исто, ко то не зна лектор му не дозвољава одлазак у студио, већ: назад!

Има и „трећи круг“ који лектор умешно намеће госту, па чим примети: СТРАШНО лепо, СТРАВИЧНО добро, УЖАСНО занимљиво, ЈАКО мало, ЈАКО..ЈАКО слабо... Или: ако је гост склон претераном „улепшавању“ обичне очигледне стварности: сјајно, дивно, фе..но..ме..нал..но, фантастично, фасцинантно... Нема даље(!): лектор прекида „сјајнисање“ и љубазно показује госту пут ка излазу.

Ето, тако отприлике изгледа када се ствари морају решавати на „војнички начин“, у оквиру проглашеног – ванредног стања. Без испаљеног метка, за свега неколико дана проблеми са „инвалидношћу језика“ били би решени: Забрана уласка у студио свима који „трују народ“ исквареним језиком, бесмисленим поштапалицама... Па, нека се сви замисле: где су у свему томе..овоме...?! Нека знају, да после свега има и – дијагноза!

...Широм земље Србије одједанпут избијају протести, демонстрације, естрада, хајке на лекторе... Чујем неописиву галаму и испод мојег прозора, мада још није свануло, и мада је свуда поледица. Баш минус! Неко је одбијеним језички хендикепираним „те..ве“ гостима дошапнуо главног кривца за онемогућавање њиховог учешћа у ТВ емисијама. И уместо да се позабаве сопственом интелектуалном леношћу и отклоне тај „језички инвалидитет“, они дошли под мој прозор. И, Пробудише ме! Захтевају укидање "ванредног стања". Лакше им тако него да (на)уче свој матерњи језик, да се не брукају. Јер, кад „угине“ матерњи језик нестаће и тај народ!!! Бррррр, ал' је хладноооооо...!!

ЧАРОЛИЈА КУВАНЕ РАКИЈЕ

(Поетски есеј – оглед)

Наиђе тако период кад ми се више блогује – поетски.

Пре и после тога, углавном ми се блогопрозира. Проза!

Огледи, или на француском есеји, нешто су као између.

Ледени дани, овозимски, нису од утицаја на стил писања.

Грејем се разноврсно, пробао сам и – куваном ракијом.

Уствари, врућа кувана ракија баш „штипа“ и грло и нос.

Треба бити довољно вешт да ускладиш дисање и гутање.

Кувана ракија је знатно питкија кад си већ нечим згрејан.

Нарочито прија прстима око дршке криглице. И тај мирис!

Поглед ка прозору, а напољу упорно провејава ситан снег.

Мене прво привуче мирис, па је све више приносим носу.

Трпеза пространа, домаћини поштовани, слава и дружење.

Погледом кружим око хладних коцкица неизоставне пихтије.

Тик до њих су комади проје, замаскирани разним сиревима.

Кувана ракија не испушта примат, како да је не „испоштујеш“.

Не пијем ништа од алкохолних пића, изузетак је кувана ракија.

У ово доба године, разоружају ме намах тај мирис и тај укус.

Управо делим с вама своју малу тајну, нисам ја баш аскета.

Могу и ја, бар једанпут годишње, да уживам у тој чаролији.

Чаролија куване ракије и не треба да траје дуже од минут-два.

Само једна чашица, криглица, „и мирис и укус“, несвакидашње.

Е, сад, да ме неко упита шта сам оно хтео сад да испричам...?!

Ма, није ни важно, испричаћемо то неком другом приликом.

Кад „ледени дани“ мало ублаже, биће шанси за распредања.

Милина у души изазвана куваном ракијом, све друго одлаже.

Није ни потребно посебно „правдање“, кад је за душу.

Нисам желео да ми досипају још куване ракије, таман је.

Лагана врела домаћа супа, прекрива дотадашње мирисе.

Супа као мелем за нос и грло надражене од куване ракије.

Две кутлаче, и још једна, и таман и довољно за све госте.

Било је свега довољно, одмерено, скромно, укусно, лако...

Реч: таман, можда је најприкладнија; а тема: наше породице.

Топле су и сармице, а салате од разнобојне зимнице, за очи.

Не, нисам заборавио кувану ракију, с почетка ове приче.

Уз мирис куване ракије и почели су примерени разговори.

Све онако како и доликује дугогодишњим пријатељима.

Није недостајало ни две врсте печења, колачића, пића...

Стомак можеш заситити на много начина, али ово је за душу.

Чаролију куване ракије „зачинило“ је све јаче вејање снега.

И, безбедан повратак кући, након вишечасовног дружења.

НЕМАШ ВИШЕ ВРЕМЕНА

(Поетски есеј – оглед)

Тај осећај кад једно за друго више нема(ју) времена.

Они који нису у стању да се препознају, јер не умеју.

Бесмислени су тад и закључци и оптужбе и питања...

*Можда: „немам више времена за тебе“ = к р а ј ...!?

*  *  *

Немаш више за мене ни..мало времена...!

Дозвољаваш да себе тек тако поништиш.

Не чујеш акорде звиждука који те позивају.

Сигуран талас који те носи, одувек губиш.

Олако шаљеш зраке који мене одбијају.

Уместо збогом, кажеш да немаш времена!

Отвореност заклањаш призивањем манира.

Понашаш се према мени и хладно и круто.

Не препознајеш више ни сопствену љубав.

Не примећујеш више у трави бело и жуто.

Напушта те осећај за кишне капи на уснама.

Намах почнеш да се препушташ ветровима.

Кажи ми ишта само не да немаш времена!

Вољену особу претвараш у некаквог странца.

Инат и хирови зачас изроне из твоје душе.

Очекујеш љубав, само каквом је замишљаш.

Уместо два прстића, не можеш без ланаца.

Никад ми више не реци да немаш времена!

Не умеш да зрело закључујеш, није ти дато.

Непромишљено доводиш себе у заблуде.

Неозбиљно расплићеш све годинама ткано.

Од поноса до гордости једна сен те дели.

Није ни чудно што за мене немаш времена!

На несигурним темељима односе градиш.

Тестови виртуелни развијају лажна уверења.

Моје манире на умишљену вагу стављаш.

Критике сматраш тек досадним лекцијама.

Кад неко не уме, он нема довољно времена!

Моје лепо поступање прво треба да заслужиш.

Исте грешке чиниш и незрело их понављаш.

Мисли би требало да ти се шире, а не сужавају.

Уместо да ми крила отвараш, ти их спутаваш.

Робујеш ванвременим излизаним каприцима.

Кажеш ми да немаш више за мене времена!

Несвесно, али време се увек због тебе топило.

Љубав је снажан бљесак који дуго заслепљује.

Тик испод површине потмуло се крије мржња.

Мудрост је једина која сјај љубави продужава.

Тврдоглавост безочно потапа лепа осећања.

Приказујеш се успешно у окружењу ближњих.

Удаљавање уз речи: „немам времена“... Хеј!

Говор лицем и телом све више личи ти на позу.

Покрети твоји прерастају у одбрамбени став.

Твоје мисли обликују знакови споредности.

Реакције су ти прилично лако предвидљиве.

Досежеш до недовољног система вредности.

Непосредност ти јењава као цвет на асфалту.

Делиш лекције без далекосежнијег покрића.

Неспособност да ме дуже задржиш поред себе.

Несхватање шта све води ка губљењу времена...

Остаје тако све мање времена, али – за тебе!

*

П. С.

Ако имаш мало времена – промисли! Можда си то Ти.

Али, ако немаш времена, ни коментари нису битни...!

На некога се односи по који ред, на неког много више.

Белешке у другом лицу једнине, најчешће љубав пише.

МОЈЕ ПОЕТСКО ПИСАЊЕ

ПРЕ*ПЕСМЕ

Песме моје имају непарно ствофа, као у букету.

Најчешће је седам, мада док пишем не гледам.

Увек су неком посвећене, и у посебном пакету.

Док их спонтано стварам, сав им се увек предам.

*  *  *

КАКО ПЕСМЕ ПИШЕМ?

Песме моје саме се пишу

а стихови, строфе и риме

извиру из мојих промисли

тек када саме то пожеле,

никад их не приморавам.

Потапшу ме по мислима,

из њих се бујично њишу

не под окриљем немисли,

некад као пахуљице беле,

не подносе да их убрзавам.

Дотакну ми нечујно чула,

дубоко се у мени врзмају,

из клице их потакну кише

или дуге летње ноћи вреле,

буде ме некад и кад спавам.

Узбуркају ми музе ненадано,

огласи се флаута или фрула,

снагу чудну мисли тад имају,

речи се складно саме ређају,

као песник, ја их одобравам.

Боље је кад се појаве зреле,

јер песме тад одмах засијају,

привлаче и лакоћом одишу,

док их читаш делују стварно,

и другима осећања милују.

Стихови вијугају валовито,

само је привидно све равно,

око свачије душе се свијају,

тихо се пред очима простиру,

као на ветру полегло жито.

Песме моје, грле немарно,

никоме се оне не удварају,

зраче искуством и истином,

хармонију речима остварују,

кад је хладно греју топлином.

*  *  * 

(Д. П, 28-31. децембар 2016, Земун; песме моје, ех, моје песме...)

     **Фотке: (1)У мом 21. новобеоградском блоку...(2) почетком зиме...

ПОСЛЕ*ПЕСМЕ

Овога пута, избегавао сам очевидну и строгу риму,

пустио да се из строфе у строфу смерно преплиће.

Стиховано казивање ствара сасвим посебну климу,

а песник сваку своју песму негује, као жена цвеће.