Странице

среда, 28. децембар 2016.

МОЈЕ О ПРОЛАЗНОСТИ

























ПРЕ*ПРОЛАЗНО
Не би „време брисало све“, да није вечне пролазности.
Пролазност покреће непресушном енергијом кретања.
Пролазност вихори између и садашњости и прошлости.
Пролазност сведочи о тајнама – и растајања и сретања.



* *  *

ПРОЛАЗНОСТ

Пролазност кад неко помене
помислимо најпре на – време,
како се оно једносмерно креће,
кад дође зима, чекамо пролеће.

Пролазност се различито поима,
свако неки инструмент свој има,
да мери лични животни садржај,
сваки значајан доживљен трептај.

Пролазност није тешко мерљива
мада уме да буде мало варљива,
многи су тога свесни, неки не хају,
од живота узимају, али му и дају.

Пролазност често да указује воли
како нас време не чека нити моли,
свако има разне животне прилике
једнако се броје и мале и велике.

Пролазност у прошлост премешта
оставља нам данашњост без ишта,
одлаже и ружно и лепо до сећања,
учи нас: никад више нема враћања.

Пролазност одмах простор ствара
и нове животне странице отвара,
сваком његову уписану причу нуди
тако увек изнова уснулу наду буди.

Пролазност нема стварну будућност,
нема ни стварну заједничку вечност,
пролазност је као један по један трен
подједнако остварен – и његов и њен.



*  *  *
(Д. П, 23-24. децембар 2016, Земун; пролазност је неминовна...)
     *Фотке: (1) Ваш блог песник некад... и (2) ових дана...




















ПОСЛЕ*ПРОЛАЗНО
Не казује се о пролазности крупним речима,
нег' тако да пролазност свако може разумети.
Пролазност је свима исто својствена и људима
и биљкама и животињама, треба само умети!


четвртак, 22. децембар 2016.

ЧИТАЧИ И ЧИТАОЦИ
























Само немој, док ово читаш, да се препозна(је)ш, зато ћу
најпре да се одмах оградим: овај текст углавном није мој,
већ је плод шврћакања моје несташне „блог лупе“, која је
неуморна кад се докопа макар милиграма слободе.
Моја „блог лупа“ као да слути дугу хладну зиму током
које ће се, уз ватру или већ неко грејање, у рукама наћи и
књига, више него што би било уобичајено. Уз књигу је
лакше поноћ дочекати, а уз сан брже се стиже до јутра.

субота, 17. децембар 2016.

ГОВОРИ, НЕ ПРИЧАЈ!



















Причање је преплавило електронске (и штампане) медије, јавне
скупове, седнице и састанке, телефонске линије..., из чега следи
закључак да се у животу и свакодневици одустало од озбиљног
мишљења и одговорног промишљеног казивања. Глагол причати
потпуно је код нас потиснуо читаву породицу окупљену око говора
и говорења. Да се најежиш кад усред једне те..ве рекламе, за
неки пакет за „мобилно“ телефонирање, проломи се агресивно и
перфидно сугестивно: „Причај, причај, причај...!“. Промишљаш:
није то баш случајно! Заиста је веома перфидно осмишљено.

недеља, 11. децембар 2016.

КОМУНИКАЦИЈА..ЦИЈА..ЦИЈА...


Сенке у подне... Мој пас Гаро и Ја...
Можда последњи децембарски сунчан дан.
*Фото: 11.12.16, обронци Фрушке горе.






















*  *  *

Није само важно да се појавиш јавно у писаној форми
– словима. Важно је да оно што напишеш буде јасно,
смислено, дотерано... Преконтролисано. Бар још једанпут
да прочиташ пре него кликнеш. Јер, ако неколико написаних
речи освану отворено на друштвеној мрежи, сматра се да би
требало јасно да казују оно што не би требало априори
да се подразумева. Није добро очекивати да ће та „откуцкана“
слова или речи остати само у кругу оних који су твоји, на
пример, на фејсбуку „пријатељи“ (лајкери), или на Твитеру
„пратиоци“ (фоловерси), или на форумима „форумаши“...

понедељак, 5. децембар 2016.

ТИШИНА НИЈЕ ЋУТАЊЕ


*(поетски есеј – оглед)



















Тишина није што и ћутање. Док је ћутање напор, у
тишини најчешће проговара једино смисао. У тишини
свега има, али само онолико колико треба. У шапутању
говоримо само оно што се мора рећи, споразумевамо се
погледом и мимиком... Вештим и јасним „очијукањем“.
Тишина је старија од шапутања. Тишина не шапуће!