МОЈЕ КА ЗРЕЛОСТИ

ПРЕ*ЗРЕЛО

На безброј начина, може се изрећи:

о животним добима и људском веку,

како од младости до старости прећи,

како бирати стазу – тврду ил' меку?

*  *  *

ХОД ЗРЕЛОСТИ

Младост уме да спаја зоре,

изазива слапове и поноре,

тад вода током не протиче,

већ стрмовито тражи море.

Младост незаборав оцртава,

увод је за све будуће романе,

тешко се кроти или спутава,

не издвајати јој ситне мане.

Младост, младост, младост...

најчешће све ново покушава,

смењују се и патња и радост,

док старост притајено спава.

Познији живот кад завлада,

и то су драга нам времена,

по коси све више иње пада,

под руку су нада и успомена.

Позније доба тихо покуца,

кад младост већ посустане,

биолошки часовник откуца,

кад лакше се седне но устане.

Позне су животне године,

плетене стазама животним,

иза су многа брда и долине,

осликано сликама успутним.

Младост и старост дубока,

у људском животном веку;

зрелост, од чучња до скока,

дешавају се сваком човеку.

*  *  *

(Д. П, 30. јул 2016, Земун  ~ Ој, младости...! Ој, старости...!)

*Фото: (1) Зрела смоква као длан, ових дана... (2) Загрљај...

ПОСЛЕ*ЗРЕЛО

Људска зрелост, обично нечујно долази,

оквир су јој искуство младости и старости,

кад једанпут дође, више никад не одлази;

зрелост се не мери ни брзином ни спорости.

ПУЖ ЗНА СЛУЗ

(Измишљен интервју: с једним виноградским пужем – СЛУСКО Слузић, љубимцем у покушају...)

* Здраво пужићу! Откуд ти усред земунске градске вреве...?

- Здраво, добри човече... Па, запало баш мене да се приљубим на унутрашњој страни браника твог аутомобила, чврсто заспим добро „залепљен“, па кад сам се пробудио оно чујем да сам доспео у Земун. Шта ћеш, дешава се! Сакријем се овде некако у напуклину коре великог дрвета, а срећа ме је „погледала“ што си ме ти нашао, узео, и угостио. Ни сањао нисам да обичном пужу може нешто тако лепо да се деси. Углавном, сви прво мисле на неки „мој“ специјалитет на трпези... Пуј..пуј..пуј, далеко било!

* Ау, баш си био добро задремао „у колима“; значи да је ваздух на плацу подно фрушке горе добар за спавање...?! Вожња ти је пријала, мада мало опасна... А, кажеш, зовеш се Слуско?

МОЈЕ КАД ЗНАМО

ПРЕ*ЗНАЊА

И кад помислимо да све знамо,

ипак постоји оно: како и зашто?

Неће увек да нам се каже само,

увек остаје недоречено нешто!

*  *  *

ЗНАМ... ЗНАШ...

Знам да постојиш.

Знам где си.

Знам да те има,

знам и колико.

Знаш да негде дишем,

знаш и колико високо.

Знаш да често уздишем,

знаш и колико дубоко.

Знам да ме у мислима желиш,

или бар верујем да је тако.

Знам да би топлину да делиш,

а знамо да то није баш лако.

Знаш да сан си ми ноћима често,

знаш колико су сне поруке тачне.

Знаш да постоји наше место,

где сенке прошлости нису мрачне.

Знам да још има понеки маслачак,

можда и понека бела рада.

Знам да и пужеви стазом миле чак.

Знам да је прелепо кад киша пада.

Знаш колико ми недостају кораци,

који држе се за руке, и загрљени.

Знаш како су лепши облаци,

кад ми нисмо сами, ни усамљени.

Знам да постојиш

и да ниси далеко.
Знаш да на видику стојиш

а да увек си – преко.

*  *  *

              (Д. П, 18. јул 2016, Земун ~ Да ли мисли увек казују – довољно?)

           *Фотка прва: Ваш блог песник, на Плитвицама, некад...

ПОСЛЕ*ЗНАЊА

Колико може у стихове да стане – осећања?

Више од наших и жеља и хтења и надања...

Више од свих наших и очекивања и знања...

Више од свих наших и самоћа и дружења...!

БЕЛИ ЗНА НАПРЕД..АВ..АВАЊЕ

(Измишљен интервју – с једним „псом-џукелашом“ – посебан неки пас...)

Бели од Врбање:
"Најео сам се, почешао, можемо да почнемо!"

* Добар дан, да ли си ти тај чувени пас-„џукелаш“ – БЕЛИ од Врбање? Сви ми кажу да си „мудар“ и омиљен пас, да с људима умеш да разговараш „на поглед“.

- Добар дан... Џукелаш сам, него шта. Тим се дичим... Ав..ав... Већ годинама се „дружим“ и с људима и с псима у мом крају, и никад није било ни најмањег проблема... Тако, био сам и ја млад пас па су ме старији пси другари прихватили, водили ноћу да пронађем храну, учили ме како да ескивирам лоше и псе и људе, како да препознам у чије двориште могу да уђем и склоним се од опасности или невремена... А сада као петогодишњак имам и ја млађе псе другаре и преносим им сва моја корисна сазнања и искуства. Уводим их у „псећи живот“. Ваља се.

* Кажу: не лајеш много; можда само понекад огласиш се са кратко и тихо: „кев..кев...грррр“...

ТРИ БЛОГ ГОДИНЕ

Уклопило се да након две претходне „теже“ теме треба блоговати нешто лакше. И време је „тешко“ за читање, па је прикладније појавити се на блогу „најлакшим“ могућим текстом. А, шта би могло бити „лакше“ него поменути трогодишњицу овог блога, и мало се осврнути на наше блог дружење – читалачко и писалачко.

Пред нама су два спојена најдужа месеца – јул и август, па има довољно времена да испуним норму од по пет блог текстова месечно. И, објављивањем пет..по..пет..по пет... блог прилога месечно, за протекле три године накупило се 225 наслова. Током прве и друге године мојег блогопокушавања нисам се штедео, шибао сам текстове „немилице“ и по два-три недељно. Али, онда сам схватио да је то претерано и да је тешко и за читање, а камо..ли за писање. Одредио сам тада да неко време не прелазим бројку од пет блогова месечно; сада сматрам да је то била сасвим исправна одлука. Таман!