МОЈЕ О СТАЗАМА

ПРЕ*УСКЕ

Уском стазом, у ширем смислу речи,

тешко је двома, да стигну до – краја.

Омеђену љубав ни време не излечи,

недостаје онога, што их чвршће спаја.

* *  *

УСКА СТАЗА

Уска стаза за њих двоје

па не могаху њоме ићи,

преуска беше за обоје,

а желели су брзо стићи.

Кад су стазу изабрали

нису знали тад бирати,

погрешну су одабрали,

не умеју по њој ходати.

Није проблем кривудање

ни путање јој валовите,

газили су они и траву и трње,

водиле их мисли плаховите.

Вероватно се још питају:

зашто уску стазу одабраше,

једно за другим се свијају,

обома им та стаза не паше.

Мислили су да ће моћи

баш на уској стази опстати,

да ће далеко њоме проћи

и тако јединствени постати.

Уска стаза у јави и глави

ништа добро не доноси,

неспоразуме само прави,

заљубљеност је не подноси.

Несуђеним путем љубави,

уска стаза сужена је додатно,  

љубав се на дну тамом бави,

тако је суђено, и неповратно...

*  *  *

(Д. П. 22. март 2016, Земун; важне су ширине стаза...)

ПОСЛЕ*УСКЕ

После уских стаза, за широке је касно.

Уске стазе, пут су до многих – разлаза.

Живот нас води, и није нам увек јасно.

Уска стаза, саткана је од ситних пораза.

„ЛУПА“ ЗНА ИЗДВАЈАЊЕ

(Измишљен интервју – са самим собом – ништа ново, већ виђено, али...)

Једногодишња Маза, комшијска куца, први пут
окуцила троје; користи сваку прилику да
нешто "грицка" и претвара у млеко...
(Фото: 20. март '16, Чортановци)

* Да ли и блог „лупа“ – у ОсвемуПодЛупом – функционише као и све обичне лупе?

- Ова је лупа обична, обичнија једва да може да буде. Она је симбол једноставности посматрања живота и наше свакодневице. Показала се готово непогрешивом, као блог „алатка“. Усмерава промишљања, издваја ствари по приоритету, неприметно чини приметнијим, обично увећава занимљивијим, од занемарљивог знатно успешније издваја значајно...

* Још ближе о „лупи“, да ли постоји појашњење о самој идеји: откуд баш – „лупа“...?

- Зато што свако у сопственој глави има своју „лупу“. Нечија непрекидно „ради“, код некога је то повремено, а неко је уопште не користи (каже се: „Не може да добаци!“). Штета, јер од ње глава не боли, напротив! Све може да се нађе „под лупом“, скоро све, зависи од свакодневне свере занимања или заинтересованости...

* Када је о „лупама“ реч, да ли постоји још нека (под)идеја; која би можда још боље осветлила суштинску идеју – о лупи?

ХАЈДЕ ДА САЊАМО

Хајде да мало сањамо! О чему? Ко то може унапред да зна? Нико. Наравно. Па, ни ја... Него, мислио сам онако, кобајаги. Ко поверује..поверује. По принципу „што је баби мило, то јој се и снило“. Знам: оно што мени није мило, и што не бих да сањам, то се већини допада, или бар им се баш о томе чита у блог текстовима. Као да је лако данас блогописати, на пример, о политици, о изборима, о култури, о (не)писмености, о толеранцији, о равноправности, о медијима, о поплавама, о ботовима, о бољем животу, о људском безнађу... Као прст у око.

Доста им је, претпостављам, блогерских снова „отвореним очима“, (тамо) неких тема и темица, садржаја и садржаја, па и нас блог аутора који смо понекад умишљени. Мислимо да све што ми напишемо сви остали једва чекају да (про)читају. Да..да, да „гутају“ наше некад и „уврнуте“ блог текстове. Немају они, као, друга посла. Не кажем да већина текстова није вредна пажње, али има и таквих да треба да трчиш..трчиш док не натрчиш (мислим: на довољно занимљив блог напис). Стварно, људи, хајде да сањамо! Или: да бар покушамо.

НЕ ТРАЖИМ ОПРАВДАЊЕ

Не тражим оправдање, нити се правдам, што пишем блог текстове редовно – пет пута месечно – и када сам код куће, и када сам далеко од куће, и када сам одсутан на свега неколико дана... Једноставно, поштујем своје читаоце. Толико их поштујем да они док ме читају (моје текстове), не треба да размишљају да ли ће негде у тексту наићи на „жабу“ коју би морали да прогутају, на путу до последњег пасуса, реченице, речи, тачке, или понекад омиљене „три тачкице“... Једино ако нису пре читања заборавили да оставе по страни неке своје бриго..морне „жабе и жабице“.

Па..шта, ако су их и „унели“ собом у неки мој текст, те њихове запаћене „жабе“, или мало неке „жабокречине“, не гадим се ја од тога. Разумем тада моје читаоце. Читам их између редова (разумем их!). Очекују они тад да ћемо све то заједно лакше „прогутати“. Јер, они никад нису баш унапред сигурни на какав ће садржај наићи док читају, као блага „језа“, али знају већ да су моје мисли у најмању руку благотворне. Осећам и делим такву енергију. Јер, веома водим о томе рачуна. Добронамерна је моја помоћница „лупа“, није ме до сада изневерила. Бар не значајно.

ВЛАДАНОВ БЛОГ КОМЕНТАР

Није овде важно ко је заправо Владан Ставрић, или на Гуглу плусу само латинично „ошишано“ као vladan stavric... Важно да је човек на Г+ коментарисао по(дс)такнут мојим блог текстом НИКО НИКОГ НЕ..СЛУША. И привукао је моју пуну пажњу, па таман и када не бих био аутор тог текста. Тамо (на Г+) сам му само једним „плусићем“ наговестио да сам видео и одмах прочитао његов коментар, а сада желим још да допишем да осим што сам га разумео, углавном подржавам његов став и његово промишљање.

Нисам овде важан ни ја као блогер аутор, па је након краћег премишљања, уместо да му одмах тамо одговорим, ипак, синула ми идеја да тај занимљив Владанов коментар+ „унапредим“ у блог текст, тако што бих га на тај начин поделио са осталим блог читаоцима и позвао их да испод овог текстића и они кажу неку реч о томе што је Владан веома директно и сажето у том његовом коментару саопштио.