Странице

четвртак, 27. август 2015.

МОЈЕ ОДВЕЋ КАСНЕ


























ПРЕ*КАСНО
Прекасно је кад животна прича скоро прође,
кад свеколике рачуне почињемо да сводимо,
кад време за сваки тужан растанак већ дође,
а покушамо да све пропуштено надокнадимо,
Тада је најчешће исувише касно, да, касно је,
не помаже ни преразмишљање нити кајање,
прекасно и некорисно нам сазнање: јасно је,
бесане ноћи остају, само за тужно набрајање.


*  *  *

КАСНО ЈЕ...

Кад је стварно касно(?),
није нам увек јасно(!).
Кад је касно у животу,
применити – доброту?

Који је то живота трен,
било његов или њен,
да незабораван буде,
судбине нам га нуде.

Како га одма' одабрати,
да га дуго добро прати,
да не буде много касно,
не овлаш, већ страсно.

Деценије када прођу,
а зреле доби надођу,
рећи: хвала, мало је,
сви знамо да: касно је.

Ујутро, кафу пијемо,
очима мисли делимо,
у ваздуху је квасно,
у подне је већ касно.

Спавање леђа у леђа,
неразумевање и међа,
сањање је тад сабласно,
зора дође, каже: касно.

На крају животног пута,
душа кад више не лута,
схватимо, да страшно је,
само одзвања: касно је...

Ако нову шансу добијемо,
награду живота одбијамо,
шта има више да се чека,
немамо два животна века.

Кад зажалимо пропуштено,
прожме нас незаборављено,
има ли времена за страсно,
не..не, све је одвећ – касно!


(Д. П. ~ 25. август 2015, Земун)
*  *  *

Да ли је касно? - пита се и ваш блог песник!
За заједнички гриз приспеле јабуке - није!
(Фото: 27.8.15, Фрушка гора)






















ПОСЛЕ*КАСНО
И кад до животног сазнања стигнеш на време, већ је касно.
Све пропуштено је бесконачно далеко, скоро је немерљиво.
Прошлост гледа на проживљено, уз ругање и жал – пркосно.
А живот, ако му само попустиш, понашаће се тад дремљиво.


петак, 21. август 2015.

МОЈЕ СЕ ПРЕТВАРАЈУ




















ПРЕ*ТВАРАЊА
Претварањем се однос не гради,
и претварањем се двоје одмичу,
а претварање само о глави ради,
претварања омчу тесну намичу.
Претварањем се љубав растаче.
Претварањем, односи се мраче.



* * *

ПРЕТВАРАШ СЕ

Претвараш се да ме волиш,
очевидно је и голим оком,
другом лађом увек пловиш,
таласима, а једним скоком.

Претвараш се да ме желиш,
мењаш стално жеље своје,
било шта да са мном делиш,
све што је твоје није и моје.

Претвараш се да ме хоћеш,
милозвучно ти ми збориш,
да ни једног другог нећеш,
у том хтењу одма' сагориш.

Претвараш се да ме сањаш,
да кратки су ти у боји снови,
по сву ноћ се мени клањаш,
док тело твоје ка зори плови.

Претвараш се да ме чекаш,
да на једном месту стојиш,
а кад дођем ти ме гуркаш,
као да увек нечег се бојиш.

Претвараш се да ме грлиш,
да се топиш у мом загрљају,
према мени првом хрлиш,
а нестајеш у једном трзају.

Претвараш се да ме гледаш,
то дуго траје ко нетремице,
а погледима другим не даш,
да упија их твоје бело лице.

Претвараш се да ме слушаш,
за све около ти немаш слуха,
од других се гласова гнушаш,
и није те брига: од уха до уха.

Претвараш се да ме љубиш,
док то чиниш као да сам нем,
у пољупцима ти се не губиш,
браниш чак: и да те пипнем.


(Д. П, 17-20. август, Земун и Врњачка Бања)
*  * *
П. С. ~ Наш пас Бели чувар куће (1); и портрет „претварања“,
у двориштанцу (2)... ~ Фото: 20.8.2015, Врњачка Бања)



















ПОСЛЕ*ТВАРАЊА
После претварања, ништа не остаје,
све је испразно, и до дна потопљено,
горак укус у устима дуго не престаје,
и све што би ваљало буде остављено.


субота, 15. август 2015.

МОЈЕ ВИРТ ПОНУДЕ

























ПРЕ*ВИРТ
Рано је још, у вирт теме дубље залазити,
танка је та нит: од стварно од нестварно;
тешко је нестварно стварним приказати,
лако је песмом само опевати – немарно.
Још је теже, понудити брак – виртуелно,
оном с ким дуго интернетом већ шеташ,
куцкати се с неким некрајно вантелесно,
да ли је то баш мудро, или тек – лупеташ.


*  *  *

УДАЈ СЕ...

Удај се за мене – виртуелно!
Могло би то бити – актуелно.
Не знам још за пример такав;
био би то брак: баш свакакав!

Кажеш да остала си затечена,
виртуелном понудом за брак,
мисао ти застала укљештена,
неодлучна си за такав корак.

Куцкање ти бескрајно прија,
часови и дани на тастатури,
машта ти се шири и развија,
сама си виртуелно, на бури.

Ноћима се шеткаш по нету,
провлачиш се поред снова,
облећеш стоти пут планету,
а тек од подрума до крова.

Од небројених вирт порука,
ујутро мијеш лице уморно,
стално ти трну мисли и рука,
а уствари све је замишљено.

Пристани на брак виртуелан,
виртуелне су ти и предрасуде,
био би то однос ко нестваран
и икакве овоземаљске осуде.

Научници смерају да докажу,
да виртуелно јесте – стварно,
„Универзум је све то!“, кажу,
паралелно са јавом, наравно.

И, не бих да ширим ову тему,
детаљи су већини већ знани,
свако има своју добру схему,
одолевају јој године ил' дани.

Увек неко питање остане без
одговора, избегнутог вешто;
то продужава виртуелни вез,
и везу чини баш „оно нешто“.

Кријеш вешто вирт авантуре,
под „ник нејмом“ или кодом;
предајеш се без пуне глазуре,
а сва киптиш, као под водом.

Пробаш на друштвеној мрежи,
све оно што ти у збиљи фали,
много тога под типкама лежи,
док екран ти је понекад мали.

Удај се за мене – виртуелно!
Било би то, баш – актуелно!
Можда је онострано стварно,
а овострано скроз нестварно!


(Д. П, 10-14. август 2015, Земун)
* * *



ПОСЛЕ*ВИРТ
Замислите: виртуелан брак, виртуелна бурма,
нестваран покушај паралелног – вирт живота,
далеко сви неспоразуми, и свака нам ујдурма,
а погледи: помоћу порука уместо преко плота.
Куцкање виртуелно неограничено, тајновито,
пред нама нов систем вредности, већ вилени,
шта ако нам се ускоро отргне контроли све то,
па, уместо: „Удај се...“, буде: „Хајде ме ожени!“


недеља, 9. август 2015.

МОЈЕ УВЕК ЗАШТО

























ПРЕ*ЗАШТО
Зашто жена не уме да сачува мушкарца,
и зашто од њега хоће да прави комарца;
зашто данас иду линијом мањег отпора,
и зашто сва питања остају без одговора?

Зашто мушкарци узмичу пред – женама,
и зашто им блага крв тече јаким венама;
зашто смо толико болећиви према њима,
и зашто тај однос толико мора да клима?

Зашто и живот поприма погрешне токове,
и зашто често размењујемо лоше сокове;
зашто увек нове путеве бирамо немарно,
и зашто уместо снова не живимо стварно?


*  *  *

ЗАШТО УВЕК

Зашто у понор саму себе водиш,
и зашто увек хировито ти ходиш;
зашто стално погрешно крочиш,
и зашто брзо и немудро скочиш?

Зашто не умеш да сачуваш срећу,
и зашто често ти препуниш врећу;
зашто олако трошиш што ти дато,
и зашто тешко препознајеш злато?

Зашто твоје мисли разуздано лете,
и зашто се још понашаш као дете;
зашто твој карактер често се рита,
и зашто не даш ником да се пита?

Зашто нећеш да боље одмераваш,
и зашто ствари криво усмераваш;
зашто осећања волиш да окрећеш,
и зашто тлом нећеш да се крећеш?

Зашто сужаваш самој себи видике,
и зашто сад да иду овакве придике;
зашто безброј ти питања постављам,
и зашто те без одговора остављам?

Зашто да све зависи од капи и чаше,
и зашто да не сачувамо: сами наше;
зашто да живимо само у – песмама,
и зашто да увек пресахне у чесмама?

Зашто сад реченице почињу: зашто?
И зашто увек питамо се само: зашто?
Зашто се ствари увек слично окрећу?
И зашто олако губимо, своју – срећу?!


(Д. П, 4. август 2015, Земун)
* * *

Ваш блог песник је нешто замишљен: зашто!




















ПОСЛЕ*ЗАШТО
Зашто нешто иде од срца а нешто од ума,
и зашто негде су ливаде, а негде је шума;
зашто увек је сложено, а није једноставно,
и зашто чешће је брдовито, а није равно?

И зашто увек ово, и зашто увек оно, зашто?
И зашто, о где си машто, увек само зашто!
И зашто још једно зашто, докле то: зашто?
И зашто нема и зато, већ увек само зашто?


понедељак, 3. август 2015.

МОЈЕ НЕ ЧИТАЈ

















ПРЕ*ВИШЕ
Оно кад, уместо да Ти поезију пишеш,
она се пише сама, и нижу се саме речи,
не питају ништа, ћуте, само их њишеш,
као: нема силе која може да их спречи.

Немају у себи јасне поруке, нити адресе,
тискају се у необичној песми магловитој,
мислиш да неће, а оно кад ипак се десе,
одзвања у теби дуго и чудно: те песме пој.

Није увек поета, тај који своју песму води,
песме веома често настају ненадано саме,
песник их изнедри или једноставно роди,
некад из светла, а некад из краичка таме.

(П. С. ~ Плодови воћке за илустрацију: дрењина)


*  *  *


НЕМОЈ ВИШЕ

Немој више читати моје песме,
иако ћу наставити да их пишем,
речи као да су ми постале тесне,
можда сада другачије и дишем.

Одједанпут ништа не разумеш,
не допадају ти се поруке њине,
и као да уопште ишта не умеш,
а ја не желим да се носим тиме.

Свеједно ти је већ све постало;
заборављаш, то песника одбија,
као да ти је у трену све застало,
и нешто друго се у теби одвија.

Боље је, пред мојим песмама,
од сада, ти само лепо зажмури,
не видиш више лепо пред нама,
допусти да време и даље јури.

Немој више очекивати моје риме,
мада ће оне вирити посвуда саме,
пусти да их прошло време мине,
нек суше им се поетске им гране.

Немој више читати песме моје,
ако поруке њине не подносиш,
немој да узалуд теку мисли твоје,
ако ми немир и несан доносиш.

Много пута понових ти реч: више,
као немам више израза у песмама,
зато ћу и певати само у себи, тише,
питајући се: шта то има међу нама?

Зато, немој читати моје песме нове,
оне ће летети негде у високом лету,
покушај да разумеш поруке сад ове,
одабраћу за живот – другу планету.

И, немој више читати моје песме,
иако ћу наставити да ти их пишем,
строфе као да су ми постале тесне,
осећам да сада другачије и дишем.


(Д.П,  од 1. августа, подно Фрушке горе, до 3. августа 2015, у Земуну)
*  *  *






















ПОСЛЕ*ВИШЕ
И после оног више, увек оно још има;
свака нова песма, својим путем крочи,
много умеју да поруче – стих и рима,
неком то открива душа, а неком очи.

Све то су ствари, ипак, обичне;
повинујемо им се, мада тромо,
не треба их сматрати за личне,
можда: за послушање живимо!