ДРЕМКА У КАДИ

Живот нам увек доноси и намеће нове и нове ситуације. Није се по томе разликовао ни млад официр тадашње ЈНА, док је службовао у Нишу, поготово када је била реч о његовом интимном садржају живљења. Нису то биле толико необичне ситуације „по дифолту“, колико је понекад било неопходно да имаш свог „анђела чувара“ (тако се увек говорило!), који те непрекидно гледа. И на официрском послу, и док возиш аутомобил, и када шеташ с девојком, и када си у кревету и спаваш „чврстим“ сном... Чак и када си у купатилу у великој тучаној белој кади напуњеној топлом водом, добро запенушаном егзотичним мирисним шампоном...

Тадашњи поручник ЈНА
Драган Петрушић,
данас дели и ову истиниту причу
са својим блог читаоцима...

Након динамично проведеног дана – од јутра до повечерја – након „повечерја“, млад поручник, препуштен мирној атмосвери његовог момачки намештеног станчића, повремено би се мало „бањао“ у кади, пре него што „зарони“ под јорган. Одатле би га само јутарње буђење, будилником, могло „истерати“, као и помисао да га у касарни тачно у одређено време чека постројена јединица на чијем је био челу, за јутарњу смотру. Купатило, као и кухиња, били су са западне дворишне стране зграде, с погледом на место где су станари могли да паркирају аутомобиле. А спаваћа соба била је са источне сунчане стране. (Ах, ммм, јутарње сунце, викендом...)

Тај јорган није био обичан... Не само што је умео да „чува“ најинтимније поручникове тајне, већ је „упијао“ и многе његове снове и младалачке маштарије. (Кад би јорган само могао да прича!) Умео је и да скрива понеку минђушу, шналу, чешљић..., што би „претекло“ после неке „непреспаване“ ноћи, и чудесно „нестајали“ у удобним „подјорганским одајама“...

А тек, тврђи јастук и мекан јастучић, мушких боја, пуни разних „опојних“ мириса, увек свеже пресвучени и опеглани. Кад легнеш потрбушке, прво их загрлиш; подвучеш руке, испод је увек топло, а машта само „безобразно мешкољи“... Наравно, музика својим „увек зеленим“ акордима „уздише“. Једино му је због те музике било жао што није темељније научио француски. А, можда је тако и боље, јер и до дана данашњег речи из шансона остајале су му довољно тајанствене, а за „уздахе“ није ни био потребан  превод...

МОЈЕ С ИЗРЕКАМА

ПРЕ*НАМЕРНО

Умотворине народне и све остале

у стихове строфа лако су пристале,

да их се подсетимо помало смерно

не случајно, већ сасвим – намерно.

*  *  *

(БЕЗ НАСЛОВА)

1.

Живот може прогнозирати

сваки метеоролог;

и никад не може

са сигурношћу рећи:

да сутра ће бити киша,

да ласта ће донети пролеће,

да семе ће бити оплођено...

Обично само кажу, да:

„после кише, долази сунце“!.

Ипак, питао сам метеоролога

шта нам доноси – сутра?

Рекао је: не знам, тек

„по јутру, дан се познаје“!

(20.3.1978)

*  *  *

2.

Сви чистимо ципеле,

купамо се редовно

и зубе перемо.

Чистачи чисте улице, и

смеће односе изван града.

Сакупљамо отпатке

око кућа и зграда.

Волимо када све је чисто,

и реке и паркови и плаже...

Осећај се неописив јавља.

Присећамо се тад школе

и учитељице, кад каже:

„чистоћа је пола здравља“!

(20.3.1978)

*  *  *

3.

Знало се раније како пролазе они

што не битишу без злурадог рада;

има за њих изрека што увек „звони“:

ко другом јаму копа, сам у њу пада!

Некад је било знатно романтичније,

на сваком кораку заљубљена двојка;

нажалост, она изрека више нам није:

ко пре девојци, томе и девојка!

Данас се у кревет у ситне сати одлази,

то мало помало наш организам слаби;

ноћ остаје, а дан по дан нам пролази,

јер: ко рано рани, две среће граби!

Уместо бакиног рецепта, брза је храна,

генетски модификован састојак нас гази;

здравијем животу превише има брана,

а добро знамо, да: снага на уста улази!

(17.3.2015)

*  *  *

4.

Ако се песник у тебе заљуби,

знај, никад нећеш умрети,

јер песник тад „главу губи“,

уздигнут у љубавне врлети.

Ко се песме као оружја лати

од песме може и да настрада.

Ко поетско оружје прихвати

победа му неће бити награда.

Тешко је музи, да песника прати

јер често она у наручје му пада.

Ко се мача непромишљено лати,

од мача може лако да настрада!

(18.3.2015)

*  *  *

ПОСЛЕ*СМЕРНО

И ово је начин мог стихотворења

видесте, надасве – промишљен,

и то је резултат песничког врења,

и класичан, али и – нововремен?

ДАМИНИХ „ДВАДЕСЕТ ЦЕНТИМЕТАРА“

У аутобусима градског саобраћаја, једино што је неизвесно, јесте коју ћеш причу тога дана да чујеш... Све остало се зна унапред: и комфорност превоза, и тескоба на местима за стајање, и када ће да наиђу „озлоглашени“ БУС-ПЛУС контролори, и где улазе а где излазе већина путника... Посебно, када можеш да очекујеш „лакат у бубрег“ или да те неки клинац школарац „муне“ ранцем на леђима када се окреће насумице... И, нарочито, на којој деоници, на правом и равном, можеш мало да дремнеш, поготово ако седиш...

Но, вратимо се на – нашу причу! Не могу а да једну коју сам чуо ових дана не поделим с блог читаоцима. Заправо, прича је текла својим „двосмисленим“ током, како год...?!

...До'ватио се један „тип“ мобилног телефона, усред градског аутобуса, и нешто „пенави... пенааави...“ некоме тамо, с друге стране „жице“... Није да се није трудио да „наштелује“ гласне жице на оптимум, (али) пре ће бити да је имао проблеме с сопственим ушима или с микрофоном на мобилном... Углавном, сви смо, ничим изазвани, могли (или: били приморани!) да прислушкујемо његов „агресиван“ монолог... Бар је тако било (изгледало) у почетку. Али, убрзо су се сви путници претворили у „сопствена ушеса“, напрезали се да чују сваку реч, јер „тема“ је постајала (по)прилично „шкакљива“.