Странице

уторак, 27. јануар 2015.

ГОСПОДИНОВИХ „ДВАДЕСЕТ&СЕДАМ“


Није за млађе од ~ 17... Двосмислене „ноћне море“ и (не)јасне мере!? Само је сан... АаАа, није оно што (би)сте прво помислили!

*

На самом почетку, да вас не бих држао у неизвесности, тачно је да сам мислио на центиметре а не на године... И да, одма, отклонимо још једну неизвесност: реч је о сну, о правој „ноћној мори“... Дакле, ако се ово што ћете (сада) прочитати, може назвати проблемом, онда свакако тај „проблем“ није био у – јави; већ, у сну!

Господин, којег ћемо да (о)поменемо, „јунак“ је сопственог јединственог и непоновљивог ноћ(н)оморног сна... А, да ли би о истом овом или веома сличном „сно..проблему“ могли да сањају и многи други, еЕе, то је већ сасвим друга „научна дисциплина“... 'Ајд', да решимо, још на самом почетку читања, и трећу „неизвесност“: који (или шта) је проблем када неки мушкарац има... целих „двадесет&седам центиметара“... Али, молим вас, само полако... – само без журбе...(!?)

Прво..., мада не и најважније, „проблем“ је највише у „угуравању“... Тешко му је да (про)на(и)ђе (на) довољну ширину, како би и у дубини (што) „дубље“ уживао, како год!?... Када је (пре)тесно, онда увек може нешто да „(на)пукне“... И, како народ вели: „Оде маст у пропаст!“... Онда се (такав мушкарац), обично, опредељује за што шире, а истовремено, што плиће... Као, да му нема друге...! И нема, видећете!

среда, 21. јануар 2015.

ПРУЖАМ ТИ РУКУ


Могао сам да почнем ову тему на неколико подједнако добрих начина. Нисам! Једноставно, почео сам (само) са: могао сам... Јер, када сам у прошлу суботу сркнуо први гутљај јутарње кафе, онако тек разбуђен, још у кревету, била је с муженим домаћим млеком из дволитре, са пијаце; и топла, без шећера, и веома ми је пријала, а испружена рука је била ипак у првом плану, и имао сам идеју да почнем ову блог причу: како је увек лепо кад ти неко – пружи руку.

Онда, недељног јутра, следећег, сркнуо сам „скето“ кафу (грчки израз за кафу без ичега); без шећера, без млека, без шлага, без ратлука, без сочне слаткасте иранске урме... Горка! Опет, иста драга пружена рука – рука руци! И та кафа ми је баш пријала. Има везе што сам био још у кревету. И ту кафу сам добио с осмехом. И брзо сам поскочио на дуплом јастуку, подигао се у полуседећи положај, и одма сам пружио руку...

Под прстима сам прво осетио још врео порцелан шољице за кафу, и док сам је опрезно приносио уснама, и лагано пирио, сетио сам се једне прилике када су ми, беше давно, у босанском градићу, објашњавали зашто „филџан“ нема дршкицу, већ док га држиш, скоро свим прстима кружно опипаваш танак порцелан из којег мири дим од вруће кафе. П..а..а, да можеш врховима прстију (кроз врућ порцелан) лакше да процениш када се кафа мало ладнула, да не би опекао усне или језик.

четвртак, 15. јануар 2015.

МОЈЕ САМО ЊЕНЕ






















ПРЕ*ПОРУКЕ
Раније су били чести корзои и састанци,
очијукали су млади и за руке се држали.
Данас, у богатству, највећма су странци,
што су лоше садили, лоше су и – убрали.

Рођендани данашњи, превише се славе,
или честитања на друштвеним мрежама;
раније, живело се знатно бистрије главе,
играло се певало, на пешчаним плажама.



*  *  *


МОЈОЈ ВОЉЕНОЈ

Волим те
више него јуче,
мање него сутра.
Волим те
више него икад
и  нећу престати
да те волим,
нећу престати никад.
Волим те
свим својим срцем
које тихо куца,
тихо, али дуго,
а кад треба
тебе да воли,
куцаће јаче,
јаче него
било чије друго.
Волим те,
то није тајна,
ти добро то знаш;
волим те,
то зна и ноћ сјајна,
а за узврат те молим
да ми сву
своју љубав – даш.



*  *  *
(Д. П, непромењено, из времена романтичног матурантског,
седамдесет и неке; објављено у листу „ГИМНАЗИЈАЛАЦ“...)










ПОСЛЕ*ПОРУКЕ
За песму, некад, довољан је и плес,
некад добар а некад и лош – стрес,
довољни су и погледи без трептаја;
навиру стихови и риме до бескраја.

Намерно нисам фото-шоп – користио,
радиле су вешто старе маказице само;
уз слику своју, песму сам ову уврстио,
сецкао сам, помало – и овамо и тамо...

петак, 9. јануар 2015.

МОЈЕ ОКО МАТУРЕ


























ПРЕ*МАТУРСКЕ
Невине су тада биле  љубави,
још претежно више као ђачке,
за руке смо се нежно – држали;
...прве – и девојачке и дечачке.



*  *  *


ВЕРУЈЕМ ТИ

Ноћ је.
Гледам у небо.
Тражим твој лик
међу звездама.
Узалуд.
Напрежем се
да чујем твој глас
из свемира,
а њега ниоткуд.
Напољу се
попут иња пред зиму
хвата тама.
Незадрживо.
Знам, ти ћеш ми рећи,
кад се вратим,
да била си сама
ја ти верујем.



*  *  *
(Д. П, непромењено, из времена матурантског гимназијског,
Друга београдска, генерација седамдесет и неке...)






















ПОСЛЕ*МАТУРСКЕ
Чудесан је тај непоновљив и леп загрљај,
кад се около, све чаробно снажно заврти,
прошли доживљај сустиже нов доживљај,
као стазе у снегу, кад живот почне да прти.

субота, 3. јануар 2015.

МОЈЕ СТАРЕ НОВЕ


























ПРЕ*НОВЕ
Многе ствари сазнајемо
знатно касније. Да ли би
било исто, да их схватамо
бар само мало – раније?
У свом плутајућем времену
увек обнављамо исту жељу!



*   *   *


СРЕЋНА (Н)ОВА

Први јануар,
Нова година,
неком тек – пета,
неком педесет и пета...

Нова деценија,
десет менија,
сваки ко премија,
чаробна хемија...

Нови век
траје навек,
а почиње тек.
Живот је прек...

Век животни.
Радни век.
Век трајања.
Љубави век...

Јануар први,
година Нова,
жеља до крова,
у очима врви...

Миленијум нови,
трећи; није први,
некуд одвећ жури,
не плива, не гњури...

Нова година
дође и прође,
и горчина и милина...
Пролазност нас глође.

На лицима смех:
чистота ил' грех(?),
јесте или није(?);
осмех све прекрије...

Први јануар.
Нова година.
Кол'ко год лета,
коме то смета...!?

Неком педесет и пета,
исто је за цео свет,
ретко коме стота,
а неком тек – пета...!


*   *   *
(Д. П, јутро на паркингу, поглед из аутомобила, десетак минута,
на Карабурми, Београд - 26.12.2014)






















ПОСЛЕ*НОВЕ
Мамурлук након „најдуже ноћи“,
исцрпљеност годином прошлом,
осећај неиспаваности и немоћи...
Лечимо годином Новом – дошлом!