ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (14. део)

Наиђем на тврдњу коју је неко „закачио на зид“ на Фејсбуку: „Кад истина није слободна, ни слобода није истинита.“ (Жак Превер)... Не морамо одма да тражимо где је ми можемо даље „качити“. На шта се може односити? У којем разреду средње школе би то била добра тема за врло добар писани задатак (нисам рекао „писмени задатак“, јер увек има и недовољно писмених, илити неписмених...!). Иако се термин „писмени задатак“ вишедеценијски уврежио чак и код професора српског језика (и књижевности), иако сам га некад и сам тако називао и било ми је нормално, сада га сматрам вишеструко погрешним. Тај задатак, истина, онако како је одувек био замишљен, превасходно је био намењен да ђаци покажу писменост, а не неписменост, мада показују и њу(!). Али нико не мари: писмени, па писмени, па писмени...

Прво ми се ипак „јавило“, мојој маленкости, да мало „применим“ поменуту Преверову мисао, па из ње изведено, некако би изгледало (и) овако: Кад знам да пишем како говорим, знам и да говорим како пишем... Да, знам, ви ћете сада рећи: Драган ко „шваба тра-ла-ла“, ко о чему, он о језику... Могу само да кажем: „Погледајте наслов!“... Као оно када навијачи скандирају на утакмици: „По-гле-дај-те семафор!“... Једног дана, када „укинемо“ наслове: ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ и ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ, тада више нећемо толико „разговарати“ ни о правопису, ни о граматици, ни о језику... А, дотле...!?

МОЈЕ РИМЕ ВИСОВА

СТИХОУСПОН

Уз ПОЕЗИЈУ чак и изгледа прозног, путујемо сверама пространстава без реда возног, досежемо даљине некрајно дуге, нису нам неопходне (ни) ... брзе пруге.

ПОЕЗИЈОМ налик прози необичној, можемо многим начинима описати осећања безброј: од хладних и тамних морских дубина преко топлих пенушавих немирних таласа до несагледивих небеских плаветних висина и пењањем достигнутих неописивих планинских „тераса“...

ПОЕЗИЈА је неуморан претраживач свачијег ума, веома добар чувар поколебаног разума, има чудесну моћ да може да завири у сваки наш кутак, потребно јој је посветити само милиграмски тренутак.

ПОЕЗИЈА производи риме висова, описује шум снежних наноса, дочарава далеки ехо обрушавања лавина, тумачи загонетна завијања вукова, прти у дубоком снегу стазе дуж планина, хвата у лету одломљене леденице, отапа нам замрзнуте трепавице, чува најлепше маштовите романтичне записе... И сама одабира прикладне НАСЛОВЕ:

~ Ноћи планинске биле су ведре... ЕХО ПЛАНИНЕ

~ Планинар, увек када се попне до врха, види... ВРХ ВЕЋИ

~ Био сам на планини, и ослушкивао је... ТИШИНА И ЗОВ

* * *

ЕХО ПЛАНИНЕ

Ноћи планинске биле су ведре

а дани хладно сунчани.

Смејали смо се гласно

и планина се смејала.

Потом смо ћутали и

њен ехо слушали.

Онда је и планина ћутала.

Планина је увек тајанствена...

* * *

ВРХ ВЕЋИ

Планинар, увек

када се попне до врха,

угледа испред себе

– врх још већи.

То је наследио

од људског рода.

* * *

ТИШИНА И ЗОВ

Био сам на планини

и нисам умео да

чујем њену тишину

и њен зов.

Враћао бих се

са жељом да

поново тамо одем.

Можда је баш то

њен – зов, и

њена – тишина.

* * *

(Д. П, из периода разигране маште садржајне студентске младости '78)  

СТИХОСПУСТ

Кад се вратимо са висова планинских, ПОЕЗИЈА помаже да саберемо тамошње утиске.

ПОЕЗИЈА нам изнова и изнова открива шта поручује ЕХО ПЛАНИНЕ...

ПОЕЗИЈА нас учи да и у животу увек иза освојеног постоји ВРХ (још) ВЕЋИ...

ПОЕЗИЈА открива да у свему што нас окружује постоји – ТИШИНА И ЗОВ...

ПОЕЗИЈА својом римом допире у најразноврсније човекове и природне – висове...

ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (13. део)

Довољно дуго сам провео у новинарству да бих тачно знао када је време да или прекинем или нешто променим у теми коју обрађујем у наставцима. Као што је тема у овом блогу под насловом ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, а односи се на (нисам рекао „везана је за“!) говорни језик наше свакодневице. Један по један део и дошли смо заједно „разговарајући“ до целог „туцета наставака“ (број од дванаест...).

Не намеравам да прекинем, али мало освежења није на одмет, па тако мало освежена ова тема могла би да потраје у још неколико (неколико је: четири до седам) наставака... Вероватно ни тада нећемо престати да „ћаскамо“ о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!), једино што сматрам да не би требало да буде дословно сваки други блог пост, као до сада, већ спонтано и сукцесивно (можда би било боље да сам рекао „повремено“!).

Ако још нисте приметили промену у наслову, не мари; ипак читате 13. наставак, а промене у садржају текстова биће не толико битне за још неколико следећих наставака ове теме. Осећао сам, како већ рекох, да нешто треба да променим, па сам почео од наслова, од главе, па ће у следећих неколико наставака наслов бити ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ... А, опет, након свега, када будемо „разговарали“ о овој теми, надам се да вам неће сметати ако будем наизменично мењао наслов, једанпут један а други пут други... Остајаће низање редних бројева у оквиру наслова, па ћете се и даље лако оријентисати и без проблема пратити тему. (Нисам рекао „у склопу“, јер зна се када се користи „у склопу“ а кад „у оквиру“ – нечега! Није свеједно!).

ИСКУСТВО ДОЖИВЉЕНО „ПРЕЖИВЉЕНО“

Наша интелектуалност, наш интелект, наша интелектуална моћ... Како настају, како се развијају, како сазревају...? Да ли образовањем? Не, само образовање није довољно! Да ли усавршавањем, специјализацијом, последипломским студијима...? Не, није ни то сасвим довољно! Да ли запошљавањем? Не, не, недовољно је и запошљавање! Нису довољни ни само: студијска путовања, размене стручњака, конгреси, објављивања стручних радова, сусрети са другим културама и спознавање других цивилизација, висок ниво интелигенције, способност стицања нових и мулти знања, упорност, вештине, срећа, правовременост...

Задржимо се на појму искуство. Све поменуто је свакако веома важно, веома битно, веома значајно, али ништа од поменутог не доноси знатнију или значајнију превагу над – искуством. Мада, све поменуто, и још..., може знатно и значајно да допринесе развоју – интелектуалности, интелекта, интелектуалне моћи... Има разних врста искустава: лично, од других, лабораторијских, прочитаних, препричаних, измаштаних, научених...

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (12. део)

Данас људи и иначе мало уче, нису мотивисани, осим веома (нисам рекао „јако“!) ретки. Чудна нека времена. Људи као да не знају да не убија само „прејака реч“, већ и „преслаба“...! Олако се препуштају површности, безсадржајности, незнању... Видно (о)падају критеријуми, слично као после сваке следеће попијене чаше вина. Помињање „система вредности“ горе је него гурнути неком „прст у око“... Људи су све више осамљени. Све, и свакодневни говорни језик, своди се све више на ниво „сигналног“... Данак брзом развоју технологије, комуникацијских могућности, неоријентисаности, несразмере између хтења и способности... Или свега помало...?!

Знам вас довољно добро, ако наставим са оваквим „сажваканим жвакама“, брзо бисте могли закључити да овај блог пост води у „сопствену“ просечност, осредњост, незанимљивост... Немојте закључивати пребрзо! Код мене се увек зна(!): поверење, корисност, поштовање, упорност, необичност, доследност, добронамерност... И кад вам на почетку садржај не изгледа баш по вољи, изненада дође до обрта. Уосталом, промислите мало: „ако не знаш куда идеш, сваки пут ће те одвести тамо“. Зар сте икада посумњали да ваш „одабрани блогер“ не зна куда иде, куда креће, којим ће путем...?

ПЕРУШКА И ДРУГ

- Друже поручниче, дозволите ми да седнем поред вас! – обратила се млада дама, у бригадирској униформи, уз благ тајанствен осмех, наочитом младом официру ЈНА, такође у бригадирској униформи, који се замишљен башкарио на једном од седишта полупразног аутобуса, паркираног  испред њиховог омладинског бригадирског насеља, у Завидовићима...

Перушкин друг, не види му се лице, док командује
"Поздрав застави" и певање Химне...
(Омладинска радна бригада ЈНА "Друга пролетерска",
на СОРА "Шамац-Сарајево'78" - Завидовићи, 1978)

- Да, другарице, изволите, седите, слободно... – био је официр помало збуњен и прилично изненађен када му се поглед срео са погледом лепе и смерне бригадирке, покушавајући без оклевања да јој омогући да се што удобније смести на њеном делу спојених дуплих седишта..., питајући се: како то да је пожелела да седне баш поред њега кад има више од пола слободних места у аутобусу(?!).

- Ти мене не препознајеш...? – наставила је дама, са својим већ припремљеним питањима, након неколико секунди, сада без персирања, одлучна да прва приђе, јер схватала је ситуацију у препуном бригадирском насељу, где су скоро све очи биле упрте у младог официра, увек насмејаног, предусретљивог, несебичног да увек помогне, и на радилишту и у „активностима културе и дружења“ након напорног рада на траси. А она је била само једна од осам стотина бригадирки и бригадира, у насељу Завидовићи. Није их могао поручник тако брзо све упамтити по лику. Загонетно! А ово јој је била прва прилика „насамо“, да му приђе. – Не сећаш ме се...?

У четири града – Завидовићи, Добој, Немила и Жепча – било је смештено по насеље са осам омладинских бригада, са по стотину бригадира, из целе ондашње Југославије, а у свакој смени била је и по једна бригада састављена од „примерних војника“ из тадашњих армијских области, по републикама. Било је укупно девет смена, од априла до краја те 1978. године. Није тешко израчунати: четири насеља, по осам бригада, у свакој по стотину бригадира, у девет смена... Или бројкама: 4 пута 8 пута 100 пута 9 једнако 28.800 бригадира, бригадирки, ветерана...

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (11. део)

- Боже, какав сам ја то човек?! – запитао сам се већ након два часа, другог дана, проведених на овогодишњем 59. београдском међународном Сајму књига. – Зашто не могу „као и сав остали свет“ да лепо шетам сајамским халама, безбрижно, неоптерећено, не обазирући се на глупости наше свакодневице, и да уживам... Зашто? – Чујте ово:

 - Господине, изволите флајер, имате попуст ако у нашем кафићу... – прилази ми лепа девојка пружајући неки шарени „двадесет одсто“ папир; насликани флашица кока-коле и експресо кафа... Благајна и улаз у хале Сајма тек су на пушкомет. Тек се назиру, и тек је подне. Јуче је овај Сајам књига био свечано отворен. Данас је други дан...

- Захваљујем се (нисам рекао „захваљујем“!), девојко, не пијем то „америчко црно зло“ звано Кока-кола, да не трошите џаба рекламне „попуст“ папире, а кафу углавном пијем „у топлини куће своје“. – Приметили сте, рекао сам „Захваљујем СЕ“, што значи да нећу да узмем; мада сам сигуран да она нема појма која је разлика између „захваљујем“ (ДА, узимам) и „захваљујем се“ (НЕ, не узимам)...