ЧЕТВРТА ВРСТА ПОГЛЕДА

Пре годину дана, када сам „отворио налог“ за блог „ОсвемуПодЛупом“, један од првих постова (јул 2013) појавио се под насловом ТРИ ВРСТЕ ПОГЛЕДА. Био је прилично запажен, бар према броју на: „Укупно приказа странице“. Сада, с разлогом, под новим насловом, „проширујем“ тадашњу кратку причу!

Данас, млад надарен лекар, пристаје да га опет помињемо само као др Ип, који за собом има одличан успех на студијама медицине и на академском усавршавању и у изради запажених научних радова и учешћу на конгресима медицине и запажен међу младим ствараоцима... И, један је од најмлађих, икад... Тада, у поменутом блог посту, описао је своја запажања о томе како га колеге лекари – гледају. На који начин(?). Приметио је, нимало није било тешко, како га „колеге“ гледају чудно, непримерено, одбојно...

ФУДБАЛОФИЛ НА КРОВУ

Већина данашњих фудбалских стадиона су „покривени“ или имају какав такав кров бар над „скупљим“ деловима трибина. За ову „полупричу“ довољан би био и кровић, само да га има, а на Мундијалу у Бразилу их баш има, све лепши од лепшег. Згодно: да заштити гледаоце и навијаче од невремена, али и добро скровиште за голубове када престане „гужва и галама“. Ако сте фудбалофил и желите да „изворно“ осетите фудбалску атмосверу, онда најбоље је да дођете на стадион, уместо да утакмицу посматрате из кућне фотеље, или из зоне комфора.

Директно: ја сам фудбалофил, па и фудбалску игру волим да посматрам одозго са „крова“, не „површно“, већ – стручно, тренерски, филигрански... Не никако као онај вицкасти „мачак на замрзнутом крову“, у месецу фебруару, који се углавном ослања на инстикте. Предмети интересовања, мачку и мени, док смо свако на свом „крову“, нису нам ни приближно слични, али страст – он за „игром“ са неком привлачном мацом, а ја за добром фудбалском игром – јесте!

ЗДРАВА БЛОГ ХРАНА

Моје блог постове можете слободно конзумирати, на бази су прилично „здравог језика“ и сасвим „здравог правописа“ и углавном „здраве граматике“. Немају „масне премазе“, нису „пресољени“, нису ни прекомерно „заслађени“, нема у њима „белог брашна“ са адитивима, ни у „млеко“ их превише не умачем... Водим рачуна о разноликим корисним језичким „витаминима“, неопходним  хранљивим лексичким „угљеним хидратима“, провереним природним интерпункцијским  „аромама“...

А „зачини“ у виду поштапалица, узречица, туђица... – „ааааАааа“, „овааааај“, „(з)'начи“, „(х)'ајде да кажем“... –  или никако или само уз препознатљиво и назначено навођење или цитирање... Пазим и на примерен одност „горчине и меда“ у свакој написаној реченици. А тек моје мисли (које нико не може да чује!) и идеје из којих моји постови „израњају“; чак и у најједноставнијим облицима размишљања посебно бринем о дикцији, интонацији, акцентацији...

СТВАРИ ПО АРИСТОТЕЛУ

Возим аутомобил на правцу Београд – Врњачка Бања, али у смеру ка Београду. Враћам се из једне од неколико наших породичних викенд кућ(иц)а, нашој боравишној. Возим више од три часа монотоном Ибарском магистралом – Краљево, Чачак, Милановац, Рудник, Љиг... Брзином педесет до осамдесет километара на час. Не претичем баш. Стрпљиво и искусно. И, као по навици: размишљам, размишљам, размишљам... Не о фудбалској утакмици на Мундијалу, због које покушавам да стигнем до Београда „на време“, већ нешто полуфилософски, о начину нашег живљења, и тако...(!)

Док возим, најбоље могу да размишљам. Размишљање ме држи сасвим будним и концентрисаним за вожњу. Навика! Не утиче на технику и начин моје вожње, нити на запажање „ситуације на друму“... Теме за размишљање су разне, али заједничко им је – свеобухватност. Тих неколико часова проведених за воланом драгоцени су ми за анализу онога што сам прошао у блиској прошлости или за синтезу оног што ме управо очекује... Тако је било и са „Ладом“ и са „Пеглицом“ и са „Фордом“ и са „Вартбургом“ и са „Тојотом“ и са „Голфом“ и са „Опелом“ и са „Алфом“... Имам ја и своју „оптималну“ брзину кретања за размишљање; али, од теме до теме или од пута до пута...

ИЗМЕЂУ МИША И ТЕНКА

Година седамдесет и трећа, прошлог века. Главни јунак је одважан питомац (или студент или кадет) Војне академије Копнене војске (ВА КоВ), из Београда. Будући официр ЈНА. Практична пешадијска тактичка обука – противтенковска борба. Један од ондашњих „кабинета у природи“, полигон ЈНА – „Набрђе“, код Ђакова, у Славонији, подно планине Папук. (Или било где!)

Припремљен је већ одговарајући ров, са малом „сошком“ уклесаном у земљи, у висини колена. Таман за стаклену литарску флашу, добро зачепљену, која је уместо запаљивом течношћу била врхом напуњена водом (јер вежба је!), а око грлића флаше чврсто је била завезана платнена трака као фитиљ, добро умочен у бензин; ту је и шибица... У датом тренутку, питомац треба да запали фитиљ, да бљесне јасно видљив стваран пламен, и да гађа тенк у покрету, у стварну мету, да се стаклена флаша ударивши у оклоп тенка разбије у парампарчад...

КОМЕНТАТОР НАВИЈА СУПРОТНО

У сусрет фудбалском Мундијалу, у Бразилу.  * Непредвидивих месец дана фудбала.  * У кладионицама – стање редовно!

– Ови спортски коментатори су баш бездушни – каже мој брат, док недавно седи у кладионици и посматра директан пренос на великом екрану. Увек некако испада да када губи и „пада му тикет“, коментатори „навијају“ против њега, и само га додатно нервирају.

Мој брат стави на одабрану квоту да „неће пасти гол у првом полувремену“, а оно већ у седмом минуту – гол, а коментатор ликује, радује се, да може скакао би, као да је једва чекао да неко да гол. Брат се баш изнервирао, „крив“ му коментатор. Баш ти коментатори немају меру и осећај, као да не знају да постоје кладионице и да се неко тамо клади. Па људима тако додатно „стају на муку“.

Вади мој брат из џепа још један уплаћен тикет, да ће „на полувремену бити нерешено“..., добро му иде све до 43. минута, резултат 1:1, ближи се полувреме, кад оно коментатор се опет дере из све снаге, „слави“ вођство домаће екипе, па све објашњава како је постигнут гол који се ретко виђа, а мом брату грашке зноја низ слепоочницу, опет га нервира коментатор који ликује, само тако. Губи „сома и по“, оде му испред носа, а овај (коментатор) нашао да велича гол, стрелца, тренера, екипу, лепо време, нов стадион, зелену траву... Брат да пукне од муке, оде му опет „лака слатка лова“.

ТРИ ПРСТЕНА ДРАГОЈ

ТРИ ПРСТЕНА СА ТАСОСА

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Један... за вечну љубав, испод крила албатроса.

Други... за поноћне шетње дуге, поред мора.

Трећи... за најлепши плес на пенушавим  таласима.

Три најлепше успомене са – острва Тасоса.

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Први, за вечну љубав, испод крила албатроса

и пољупце што ме стално остављају без даха

и пут који са мном заједно прошла је, без страха,

за многе лепе ноћи и дане са – острва Тасоса.

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Један... за вечну љубав, испод крила албатроса.

Други... за поноћне шетње дуге, поред мора.

Трећи... за најлепши плес на пенушавим таласима.

Три најлепше успомене са – острва Тасоса.

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Други, за поноћне неуморне шетње дуге

по тепиху пешчаном, под фењерима месечине

посутом топлим краичцима пенушавих таласа,

разиграних свуда око прелепог – острва Тасоса,

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Један... за вечну љубав, испод крила албатроса.

Други... за поноћне шетње дуге, поред мора.

Трећи... за најлепши плес на пенушавим таласима.

Три најлепше успомене са – острва Тасоса.

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Трећи, за најлепше ритмове чаробног плеса

којем ме је моја драга заувек тада научила

уз непоновљиве акорде из морских дубина,

на увек разиграним таласима – острва Тасоса.

Купио сам мојој драгој – три прстена...

Један... за вечну љубав, испод крила албатроса.

Други... за поноћне шетње дуге, поред мора.

Трећи... за најлепши плес на пенушавим таласима.

Три најлепше успомене са – острва Тасоса.

Купио сам мојој драгој – ТРИ ПРСТЕНА...

За три најлепше успомене са – острва Тасоса.